Писац је пре отпадник од друштва, него његов креатор

Одговоре на ова питања даје нам историја књижевности.

Велики писци ретко су се или се никад нису налазили у "друштвено одговорним групацијама", како год се оне звале током векова. Ако се чак остави по страни мала чета боема коју предводе Радоје Домановић и Владислав Петковић Дис, међу старијима, а придружују им се Либеро Маркони и Момо Капор међу млађима, они што заостану изван кафане међу великим писцима и даље се не уклапају у модел "белих кошуља" и "пријатних привилегија".

Да ли то значи да добар писац треба да буде неко ко се не чешља, недостају му увек бар једно дугме на кошуљи или шлицу, храни се неуредно и прави је злотвор према својој породици? Истина се налази негде у средини.

Оно што се са сигурношћу може казати: писцем се не постаје из било ког духа колективитета. Писац једноставно није друштвено одговоран по вокацији свога позива, нити је, како каже Андрић, зван да брине о свакодневном јавном добру као неки министар из сенке. Његов посао је самотњачки, окренут целом роду, целом народу, целој идеји. Сам себи задаје задатке, сам их решава; за сваку појединачну књигу измишља нови стил, нови приступ и њен нови облик.

Због тога је писац пре отпадник од друштва, него његов креатор. Али...

Али, упркос томе књижевност се увек сматрала опасном: данас мање него раније, али и даље више него друге уметности. Прави писац – онај самотњак који се не уклапа у јавне норме – прави живе ликове на својим страницама којима се верује и који увек могу да понесу на неку страну.

Због тога су писци некад били под присмотром: пратило им се кретање, прислушкивао телефон. Данас је друкчије, али је притајени страх меке идеологије остао исти. Писац данас треба да постане савест друштва 21. века.

Зјапе понори над комуникацијским рајем новог столећа, па се писцу, "као мислећем бићу", препоручује да узме учешћа у дебатама о отвореном друштву, мултиетничким решењима и солидарности након ковид пандемије. Не каже му се отворено да о томе пише, али имплицитно му се сугерише да би његово дело било "добро примљено" уколико заузме то становиште.

Не треба имати илузија да је сваки овакав предлог ништа друго до цензура.

Готово је правило да писац најтемељније уништава своју књигу кад јој зада било какву друштвену обавезу. Зашто је то тако? Како год неко ставио једнакост између реалности и литературе, књижевност, како сам рекао, прави нови свет и на својим страницама измишља ликове. Уколико ти карактери нису "од крви и меса", они се понашају као путујући предизборни плакати: раде неубедљиве ствари, говоре несувисле речи и као такви не постају блиски читаоцима.

Но, упркос томе – и овоме нас учи историја писања у репресивним временима – писац памфлетиста је најгласнији у истицању свог напредног става и прогресивних идеја. Данас се такав став очитује у максими да "између књижевности и реалности не постоји дистанца". Заводљиво, зар не?

Раније је то било да "између књижевности и радничке класе нема разлике", још раније да "између књижевности и грађана Атинског полиса не сме да буде несугласица". 

Младом аутору, коме је глава пуна идеја и баш сад се из свог малог места враћа на последње испите на Филолошком факултету, зато може да се да исти савет као и младом пекару или посластичару – не препуштајте се олако јефтиним састојцима, јер од њих никад не испадне добар производ.

Нема земље Дембелије, као што нема пречица ка доброј књизи.