Александар не може бити Лукашенко

ТИХАНОВСКА. „Белоруска опозиционарка Светлана Тихановскаја потврдила је да је донела 'тешку одлуку' да напусти своју земљу где се врши репресија на протестни покрет после председничких избора.“

Овде се поставља питање адаптације имена из белоруског језика у српском. У овом случају белоруска, а иначе и руска, презимена на -аја пореклом су придеви. Међутим, код нас добијају именичку промену: Тихановскаја/Тихановскаје/Тихановскаји као жена/жене/жени, што наша норма не допушта.

Да би и у српском ово име могло имати придевску промену, мора добити и наш придевски лик, што ћемо постићи одбацивањем последњег слога: Тихановска/Тихановске/Тихановској као добра/добре/доброј.

У неким случајевима се допуштају руски, самим тим и белоруски, придевски наставци (Красноје Село, Великије Луки), али то је ограничено углавном на топониме, ради аутентичности.

Међутим, дужи облик је допуштен само у номинативу, па се такви топоними или не мењају по падежима или у косим падежима добијају српске придевске наставке (Красног Села).

А адаптација није нешто ново у српском језику: позната балерина није била Маја „Плисецкаја“, нити се једна од главних јунакиња „Ане Карењине“ Л. Н. Толстоја звала Кити „Шчербацкаја“.

Само Плисецка и Шчербацка.

ЛИСОВСКИ. „Ректор Универзитета одбране, генерал-мајор др Горан Радовановић, примио је трочлану делегацију Војне академије Белорусије, коју је предводио генерал-мајор Виктор Лисовски.“

У оригиналу име белоруског генерала гласи Виктор Лисовский (Лисовскиј). А зашто у српском нема „ј“ на крају?

Поново је у питању руски и белоруски придев, који би се у српском тешко мењао по падежима, зато је било потребно изоставити финално „ј“.

Некада давно то смо урадили и с презименом Достојевског (Фёдор Михайлович Достоевский).

С РАХМАНОВОМ. „Састанак амбасадора В. Ковачевића са председником Сталне комисије Савета Републике Националне скупштине Белорусије за међународне послове и националну безбедност, С. К. Рахмановим.“

У питању је Сергеј Кимович Рахманов, али овде нас интересује инструментал белоруских а и руских презимена.

У осталим косим падежима биће доследно именичка не придевска промена, свако ће рећи: од Рахманова (као нпр. од лопова), а не од Рахмановог (као од доброг).

Зато и инструментал треба да буде по именичкој промени – с Рахмановом (као с лоповом), а не по придевској – с Рахмановим (као с добрим).

АЉАКСАНДАР. „Александар Лукашенко је изјавио да се с руским председником договорио о пружању помоћи у случају да то буде било потребно.“

До сада је било речи о сличностима руског и белоруског језика, а сада мало о разликама…

Име председника Белорусије у оригиналу је Аляксандр, што се разликује од руског Александр и украјинског Олександр.

Наиме, у питању је језичка специфичност белоруског језика, тзв акање: уместо руског и украјинског „е“ имамо „ја“.

Зато би у нашим текстовима Рус требало да буде Александар, Украјинац Олександар, а Белорус Аљаксандар.

Тако би требало да буде, али не верујем да ће то неко написати.

ВЛАДЗИМИР. „Државни секретар САД Мајк Помпео и белоруски министар Владимир Макеј састали се у Минску.“

Био би Владимир да је Рус, али није. А у белоруском постоји правило познато као дзакање тј. увођење диграме „дз“.

Тако би Руса требало преносити као Владимира, Украјинца као Володимира, а Белоруса као Владзимира.

Још нешто: име белоруског политичара у оригиналу је Уладзімір Макей. Али, према мишљењу наших слависта, иницијално „у“ (Уладзимир) ипак треба заменити са „в“ – Владзимир.

Код нас ће, сасвим сигурно, у средствима информисања остати Владимир.

Из ових примера се види да нам је руски језик посредник у уобличавању имена са простора некадашње Царевине Русије и Совјетског Савеза, укључујући словенске земље Украјину и Белорусију.