Како се излечити од смрти

Сигмунд Фројд, у великим боловима, одбијао је да узима било шта јаче од аспирина јер је желео да мисли јасно. На крају, сам је изабрао тренутак сопствене смрти.

Сузан Зонтаг, на други начин, борила се са смрћу до краја, верујући, на неком дубоко ирационалном нивоу, да ће она бити једини изузетак од коначности.

Месец дана пре него што је умро, Џон Апдајк је спустио главу на писаћу машину јер је за њега било исувише тешко да настави да пише песме о умирању. Био је спреман да одустане када је, изненада, пронашао снагу да доврши своје дело.

Песник Дилан Томас је, на забави, оставио своју љубавницу, да би са домаћицом отишао у спаваћу собу и бацио се у њен загрљај. Он је, уосталом, писао: "Певао сам у својим ланцима као море."

Постоје у овим призорима одбљесци храбрости, лепоте, бесмислене патње, бесне самодеструкције, понашања неприличног до одвратности, излива креативности, бескомпромисног посвећења и величанствених заблуда.

Постоје ствари које никада не бисмо предвидели, нити могли да претпоставимо, а оне се налазе у изненађујућим детаљима, у сочним шалама и скрајнутим коментарима, о којима се касније причају велике приче.

Тако је Данило Киш причао да је Ежена Јонескоа виђао како у кафеима на Монпарнасу прилази столовима за којима су седели гости и испија њихова пића. Чинио је то у налету, без најаве, измичући пажњи брижне супруге. У страху од смрти, писац је сам себи одигравао свој позоришни комад "Краљ умире". У тој представи је играо главну улогу.

Собе у којима су живели и умирали писци, сликари и композитори имају нешто од живота који је ту заустављен. Фројдова соба изгледа као расцветало бадемово дрво. У неким просторијама је казаљка зидног часовника заустављена на часу и минуту када је славни станар преминуо.

Данас не гледамо често како људи умиру у својим кућама, а, када се то и догоди, смрт је нешто што не можемо заборавити. Модерно умирање дешава се у модерним болницама, где тело може бити удаљено, сакривено од погледа ближњих, очишћено од органских разарања и припремљено за модерну сахрану. Али, врелина радозналости је увек присутна.

Зонтаг је писала да је апетит за сликама које приказују тела у болу врло сличан жељи за представљањем голих тела. Она је указивала на готово „порнографско осећање" са којим се гледа у смрт. Радозналост је сасвим природна, али у чежњи да се гледа умирање има нечег воајеристичког, болесног, чак лешинарског.

"Није ово земља за старце" - певао је Вилијем Батлер Јејтс у песми Једрење у Византију.

"Остарео човек је тричава ствар, ритав капут на штапу, сем ако душа не запљеска и не запоје, све гласније". Постоји место названо Византија, вечити свет уметности, место где речи постоје заувек, ван времена.

Јејтсова песма се завршава визијом поновног рађања, као златна птица искована у вечном пламену, која живи у Византији и пева тамошњим дамама и господи о ономе што је било, што бива или што ће доћи.

Зашто нас ова златна птица теши? Зашто нам је то данас важно? Зашто, још увек радознали и пуни иницијатива, размишљамо о умирању?

Можда је то управо због оне смрти чије свакодневне билансе гледамо на нашим екранима?

Слушамо и то да, до сада, нисмо били у већем страху од смрти. Смрт је, међутим, увек била ту; куцала је на унутрашња скривена врата, избијала је у различитим видовима; она је била извор наших сталних брига и сукоба.

Епикур је проповедао да, пошто ми јесмо смртни и наша душа неће наставити да живи, онда немамо чега да се плашимо у животу после смрти. Иако нас физичка смрт уништава, идеја смрти нас спасава. Тамо где сам ја, нема смрти; тамо где је смрт, нема мене.

Ниче је писао: "Шта ако бисте морали да живите идентичан живот изнова и изнова, кроз читаву вечност?".

Део креативног творења који су одређени људи изнедрили, њихова уметност, постали су део њиховог живота, али и њихове смрти.

Вилијем Блејк је умро срећан јер је умирући седео у кревету и гледао анђеле. Оноре де Балзак се убијао послом и огромним количинама кафе.

Вирџинија Вулф је нестала у реци џепова пуним камењем. Франц Кафка је гладовао у санаторијуму. Лав Николајевич Толстој је побегао од своје куће да би умиро у кућици шефа железничке станице. Срчани удар је покосио Скота Фицџералда у Холивуду...

Постоји нешто славно у великом пожару на крају. Лепота чека у заседи. 

Не каже се: „Поново умирем."

Каже се: „Поново живим!"