Хенри Милер данас, да ли нас је појео његов рак

Случај је хтео да година смрти писца Хенрија Милера, 1980. буде симболична прекретница у путањи којом се свет кретао јер све што је уследило после те године водило је ка променама које ће значајно изменити глобалну слику света и коначно довести до пада Берлинског зида и поретка којем сведочимо данас.

Такође, осамдесетих су се рађали будући Миленијалци, људи убрзаног ритма кретања чијем убрзању је допринела технологија и чији је сусрет са свакодневицом постао посредован новим медијима и начинима комуникације много радикалније и брже него што је то био случај са претходном, генерацијом Икс.

О генерацији којој је припадао Хенри Милер да и не говоримо.

Дакле, писац Хенри Милер умро је у Америци пре четрдесет година када је свет био прилично другачији него данас.

Такође, из перспективе данашњице, Милер је припадао свету боема, једном посебном начину мишљења и деловања, боемштини као гневном, бунтовном, могло би се рећи рискантном подручју деловања јер такво деловање не рачуна на подршку институционалног и официјелног, остаје у сеновитој сфери и то не позерски и декларативно већ аутентично, готово телесно и непосредно упијајући живот и свет око себе.

„Немам новаца, немам прихода, немам наде. Ја сам најсрећнији човек на свету!" каже јунак „Ракове обратнице".

Милеров јунак има само неутаживу жељу за кретањем, за одласцима, за новим искуствима, за опасном авантуром и најважније, за писањем.

У уводу романа "Ракова обратница" Милер цитира америчког писца и филозофа из 19.века Ралфа Емерсона

„Ови ће романи, мало помало, уступити место дневницима или аутобиографијама, заносним књигама, када би човек само знао како да међу оним што назива својим доживљајем одабере оно што је заиста његов доживља и како да истинито забележи истину."

Две су кључне речи у овом цитату, „истина" и „доживљај".

Емерсон из деветнаестог века и Милер из тридесетих година двадесетог века, имају проблем да изолују властити доживљај у мноштву других и, наравно, као и сви уметници и мислиоци, прикажу „истину".

Лично и доживљено, директно и непосредно не само интелектуално и ментално већ и телесно искуство, креира литерарни свет Хенрија Милера.

Историчари књижевности називају га „мајстором еротске литературе" што је сасвим тачно, али је такође тачно да је Милер искуство пропуштено кроз телесни доживјај, физичко осећање простора, мириса, чула додира, уграђивао у идејни став о свету у којем живи мада странице његових романа у којима „догађајно" и слика телесног уступа место рефлексивном, сведоче о томе да је можда било и обратно, те да је Милерова потреба за физички проживљеном стварношћу последица најпре идејног увида у свет који је, како је писао, „рак који сам себе изједа" и који сваког трена може нестати.

Метафора о болесном свету као вечито утамниченом простору, наравно, није нова али јој Милер супротставља чињеницу уметничке акције која болест ако већ не може да победи, може да поднесе.

Активно у том милеровски уметничком нису прогласи и манифести већ понуђена прозна слика којом доминирају наизменично ерос и танатос.

„Идеје се морају повезати са деловањем. Ако су бесполне, ако у њима нема виталности, нема ни деловања. Идеје не могу постојати саме у празнини духа. Идеје стоје у односу са животом, идеје јетре, идеје бубрега идеје црева..." 

И сада, четрдесет година после, у свету нових генерација брзине, виртуелне реалности која људима више него што је то био случај са Емерсоном и Милером отежава пробој ка „истини" Милер и његова поетика могу се учинити као фосилни остатак аналогног света писаће машине, жестоке индивидуалности, пркосног неконформизма, бруталне искрености, јаке чулности.

Генерацијама које живе продужену адолесценцију, авантуру виртуелне реалности и идеју слободе само уз услов сигурне материјалне егзистенције, Милер супротставља аутентични авантуризам, делиријум и слободу изван материјалног а зависност од технологије код њега је била остварена једино кроз оданост механизму писаће машине која искуцава призоре личног и доживљеног, аутофикционалног како би то именовала савремена теорија свесна значаја аутентичног и проживљеног у литератури.

Да ли је стварност Милеровог света била боља од наше тренутне, тешко је рећи. 

Извесно је да дигитална револуција утиче на ствари јаче и темељније него својевремено индустријска. 

Да генерације смењују једна другу често не осврћући се за собом осим када за то имају ваљан разлог. 

А Хенри Милер и његова уметност могли би бити један од тих разлога. Не само уметничких већ готово егзистенцијалних. 

„Рак који изједа свет" није довршио посао, свет траје и опстаје и има наде.