Зашто Црна Гора не верује у Црну Гору

Вероватно не постоји већи узрок за потенцијални сукоб од измешаних нација, традиција, култура, веровања. Они су, увек, окидач за неконтролисани излив емоција. На простору, који, по тачној Драшковићевој оцени, заиста изгледа као леопардова кожа, свако мисли да је свака пега и шара његова.

И још више од тога - свако је убеђен да се онај други намерачио баш на његову пегу и шару. Што је пега мања, осећање угрожености је веће.

Због тога смо, сумануто, више пута и ратовали, доказујући себи да смо исти, баш кад мислимо да се силно разликујемо.

Потом смо се поделили, ојађени, између осталог, и седамдесетогодишњим грађењем заједничког идентитета, који нико, до краја, није хтео да прихвати.

Опет, та потрага за југословенским светим гралом учинила је да су се разни појединачни идентитети, многи од њих измишљени после Другог светског рата, нашли на ледини. Нису, од идентитета, имали ништа.

Бар не од оног који се дуго подразумевао као обавезни део сваке државе: култура, традиција, језик, писмо, историја, вера.

У помешаном простору, све је то било помешано. Бан Јелачић је рођен у Петроварадину. Тесла у Смиљану. Андрић и Селимовић су стварали на српском. Дражен Петровић је био производ српско-хрватског брака.

И наравно да је настао проблем. Онај који данас препознајемо у Црној Гори, а који се зове панична потрага за сопственим идентитетом.

И сви су јој подлегли, паници, како у ком периоду.

Измишљани су језици, слова, традиција, историја, величине, и све то до суманутих решења.

У Босни су једно време озбиљно хтели да за званично писмо прогласе босанчицу, све док нису схватили да је  она ћирилично писмо; у Македонији су сели у времеплов, отишли неколико стотина година пре нове ере и "мазнули" Филипа и Александра Македонског, само је фалило да Скопље постане Александрија;  Црној Гори су измисли слова која ретко ко може и да изговори, али су, и то је било важно, била њихова, аутентична слова; у Хрватској су и данас несигурни око тога да ли треба да се везују за традиције НДХ или не, па мало њихове симболе руше, а мало их дижу.

Све заједно, папазјанија, неопевана, укључујући ту и наше покушаје да докажемо да је Платон био Србин, или да Фридрих Барбароса школован, иначе, у Риму, на латинском, није знао да пише. И сигурно није знао. Али српски, који тада није постојао.

Идентитет је, дакле, чудо. Бољка која пече, и тешко се лечи. Бољка која је дохватила и Црну Гору.

У којој је питање Цркве постало главно државотворно питање. Хоће ли се звати "српска", или "црногорска".

И баш на том месту треба стати са ишчуђавањем и пребацити се на емпатију.

Мислим, неко би стварно, у Србији, морао да каже следеће: Да му је искрено жао Црне Горе.

И то не само зато што Црна Гора не зна да идентитетско питање у овом веку више није круцијално за државност - неке од најмоћнијих "држава", већих од читавог овог пегама ишараног простора, од идентитета имају само име и лого: Мајкрософт, Гугл, Епл, а од историје само Стива Џобса - већ и због једне поражавајуће чињенице: Црна Гора, данас, не верује Црној Гори.

Да верује у оно у што сви други који су је признали, укључујући ту и Србију, верују, зар би јој стварно било важно да ли се нека црква у њој зове "српска", "растафаријанска", "коронична", или "марсовска"?

Црква је црква, држава је држава. У случају Црне Горе та држава је и призната: чланица је УН, чланица НАТО, кандидат за ЕУ.

И чему онда тај прелазак из јасне секуларности и демократије у неку накарадну теократску полуформу, ако не због несигурности?

У сопствену државу.

У снагу те државе, у веру у ту државу, у људе те државе, у способности, раст и успех.

Није ли то, пре свега, жалосно?

Да неко, данас, у ери микрочипова, 5Г мрежа, квантних компјутера, дронова, и свих других чудеса, мисли да није довољно држава, без цркве, и без сталног осећаја угрожености? Оног осећаја који одлично служи и као феноменално оправдање. За све.

Опет, остаје просто питање: шта ће ти оправдање, за државу?

И зашто ти је, стално, потребан неки "опасан" сусед, да би ти постојао? Зар не може, без тога?

Данас, изгледа, не, и ту долазимо до тачке у којој неко опет нешто треба да каже, свима: да то мора да се промени. И то не само због нас. Него, пре свега, због њих. Због Црне Горе и свих црних и белих гора око нас.

Србија има историју, новију, која јесте, дуго, могла да послужи као оправдање.

Јесмо се мало ширили, мало тукли около, било је и бесмислених злочина, погрешне политике, али је то завршено, ево има томе двадесет година.

И као што се Европа, двадесет година после Другог светског рата, одавно већ није плашила Немачке, тако би и Балкан морао да престане да се плаши Србије, поготово што она никоме не прети, не покушава да отме, преузме, да било кога, исели, убије.

То време је прошло, и није лоше да прође и у свим главама које столују у њеном суседству.

Ово је земља кандидат за ЕУ, и званично се залаже за сарадњу, дијалог, разговоре и мирно решавање свих питања.

И колико год неко то оспоравао, са "ма, они то лажу" становишта, тешко да било која политика околних земаља то може да озбиљно пренебегне, ако се, опет, озбиљно бави собом, а не Србијом.

Тешко да и логика то може да прескочи, јер је привредни раст, којим је Србија опседнута, у директној корелацији са стабилношћу на Балкану.

Према томе, у чему је, и даље, проблем?

У нечем специфичном, уско повезаним са свим што је побројано:

Панична потрага за идентитетом; вештачко (створено због оправдања), или стварно осећање угрожености, доводе до тога да се свако помињање интереса Србије, свака прича о Србима ван Србије, одмах доживи као директни напад на нечију државу, њен суверенитет, интегритет, независност и све остале поштапалице које служе пропагандној одбрани нације, често и новонастале, и националног интереса.

И то ће се тешко променити.

Зато што је реч о нечему што се зове гвоздени детерминизам, несрећна предодређеност, поготово када причамо о леопардовим кожама.

Србија, наиме, ни у ком случају, па све да је у њој на власти најлибералнија верзија политичара, попут Чедомира Јанковића или Ненада Чанка, сигурно не би могла да каже да је не занима како, у којим условима, живе Срби ван Србије.

Не би могла да им не помаже, нити да престане да се брине за њих.

Не би могла да каже да нема националне интересе, и да, у те интересе, спада и положај Срба ван Србије; и праведно решење Косова у којем она неће изгубити све; и економска експанзија и ширење тржишта на читав регион, укључујући ту и аквизиције у окружењу.

С друге стране, веома је тешко том окружењу да схвати да таква Србија није претња ни њиховој државности, ни њиховом идентитету.

Поготово када се и државност и идентитет, доживљавају на романтичарски 19-вековни начин.

И када је оправдање и даље потребно.

Све заједно, глупа игранка ће се наставити.

Бар док неко не схвати да Србија има право да буде озбиљан играч и да то, априори, не мора да буде лоше - ни за кога.

И све док сви други, а пре свих Црна Гора, не почну да верују у себе. И у то да су им, за државу довољни људи и море, чак и без цркве.

Лично, ја бих им је дао, цркву за море.

Шалу на страну. Ако ће, Црној Гори, то што ће у Србији неко да каже да му је жао Црне Горе, помоћи да почне да верује у Црну Гору и да престане да се плаши Србије - па хајде да јој то кажемо.

Неко?