Не пуцајте на пијанисте, то ће обавити коронавирус

С најавом нестајања разних професија након пандемије ових дана, некако потихо постајем свестан да је епидемија можда означила крај још једне професије код нас: професије пијанисте!

На ово ме је, помало парадоксално, подсетио успех пијанисткиње Наде Колунџије која је постала добитница Златне медаље на такмичењу „Global MusicAward", за троструко издањекомпакт-диска „Удах/Издах: Мала антологија музике за клавир (1914-2014)".

Питам се једно, а одговор знам: шта би се догодило када би Нада Колунџија заказала концерт са делима која је снимила и за која је награђена. Колико би карата било продато на благајни Коларчеве задужбине?

Није тајна да домаћи музичари више не привлаче пажњу као раније, а међу њима нарочито више не некадашњи "краљеви музичке џунгле" - пијанисти. У камерној музици још их и видимо, као соната-партнере такође, ту и тамо спорадично с оркестром, али када смо последњи пут видели гужву пред Коларцем када је на програму био целовечерњи солистичкиконцерт неког домаћег пијанисте?

Није било давно, када се ово виђало на наступима Александра Маџара, или Иве Погорелића. Данас је то незамисливо. 

Зашто је публика окренула леђа пијанистима? Били су лоши или досадни? Не бих рекао. Пре петнаест година пијаниста Владимир Милошевић одржао је соло-концерт у малој сали Карнеги Хола и уместо да данас имамо интернационалну звезду, ми смо овом музичару окренули леђа, а уметници који наступају пред публиком не могу да напредују без посетилаца и јавних наступа.

Лако је писцима, сликарима, па и композиторима. Они желе публику, али нису повезани с њом као они који наступају на сцени. Пијаниста једноставно не може да буде све бољи, уколико нема ишчекивања његовог наступа и ако се не проломи громогласан аплауз пуне сале када излази на сцену. А публика као публика. Она долази на концерте оних који јој се препоруче као најбољи. 

Нисмо ништа урадили да препоручимо као најбоље Дејана Синадиновића или Наташу Вељковић и они су отишли у друге музичке воде. Јасминка Станчул, наша изузетна бетовенисткиња, последњи пут је 2016. године наступила на солистичком концерту пред београдском публиком. Рита Кинка, најталентованија ученица АрбаВалдме, последњи пут је имала целовечерњи концерт 2017. године, а Биљана Горуновић чак 2013. године.

Негде смо потпуно заборавили Марију Ђукић, Лидију Бизјак, Небојшу Максимовића и Љиљану Вукеља. Да су Сања Бизјак и Ненад Лечић некад били лудо талентовани, то је као прича о неком другом ко је растао у окружењу неког другог народа.

Централни пијанистички концерт на БЕМУС-у један српски пијаниста последњи пут је одржао још 2013. године. Био је то Александар Шандоров. Након њега ово место заузимају само странци: Николај Лугански 2015, Борис Березовски, 2016, Александар Синчук 2017, Вадим Руденко 2018, до, нама потпуно непознатог пијанисте НиуНиуа, прошле 2019. године!

Колико ми то имамо талентованих пијаниста кад их овако нудимо сфинги заборава и равнодушности! У овом тексту споменуо сам два имена Маџар и Погорелић која читаоцу нешто вишезначе, а потом још равно ДВАНАЕСТОРО пијаниста за које данас нико или скоро нико изван професије која је на умору, није чуо. 

И пијанисте убијамо, зар не?

И за крај: у образложењу награде коју је добила Нада Колунџија каже се да је жири вредновао ону музику која "може да покрене публику". ОК, господо из Калифорније. Желимо да верујемо да је награђена пијанисткиња баш таква. Чим прође ванредно стање, нека Нада Колунџија закаже концерт у великој сали Коларчеве задужбине.

Једно је сигурно: ја ћу купити карте...