Зашто сте ви плакали за Кобијем

Питање је тек одакле туга и осећај губитка оних који не прате спорт и кошарку или прате али сами признају да им је Брајант био далеко од омиљеног кошаркаша и лика уопште, оних који се сећају да су редовно навијали да изгуби.

Нема ту ништа необично, спорт је идеална макета живота, стварност у малом. Као и живот, спорт је борба за опстанак или за врх. Једни су на врху, а други претендују да се на њега попну, једни су успешни, а други би да постану, а неко је увек вишак, што је покретач вечите борбе и превирања.

Штос је само што је спорт, за разлику од живота, омеђан јасно дефинисаним правилима, једнаким за све и што се спортска борба, за разлику од сваке друге у животу, без обзира на стартне позиције, минули рад и стечене привилегије, увек завршава неизбежним сусретом очи у очи, спремност у спремност, знање у знање.

Где су јасна правила, ту је јасан и циљ. Спорт је замишљен тако да се успех прецизно мери и лако препознаје. Зато је леп, занимљив и популаран. Тачно се зна шта је циљ, ко је победник, а ко губитник. Што је шаренији спектар начина на који се у оквиру задатих правила до циља може доћи, то је спорт занимљивији и атрактивнији.

Тешко је разазнати ко је најуспешнији пекар, професор, научник, чак музичар или сликар, јер то је питање тумачења, укуса и афинитета, није познато шта је крајњи циљ и где је успех који нико не може да оспори.

На пољу укуса је и стил Кобијеве игре, понашање на паркету или ван њега, али 20 година одолевања кошаркашким изазивачима, поени, награде, титуле и злата, све могуће победе извојеване међу тесним али правдољубивим линијама спортског терена, то је очигледан успех који изазива поштовање и инспирише.

Коби је лако проверљиво и општеприхваћено један од најбољих у историји, а сви ценимо, поштујемо и лако се идентификујемо са успешним људима. Наравно, ако нису у нашем окружењу и ако не постоји опасност да њихов успех прерасте у наш неуспех.

Свако ко воли спорт, зна да је и задовољство и обавеза достојном противнику одати признање, макар и аплаузом након добре утакмице, а камоли након изненадног одласка једног од најдостојнијих противника свих времена.

Добро, свако ко воли спорт, зна и да увек постоје они једни (или један) којима се никад не аплаудира...