Ко је најбољи српски писац

Претпоставимо да је и у литератури ситуација слична оној у модној индустрији или фудбалу, где не постоји идеолошко разврставање, а скаути из западне Европе крстаре најубогијим земљама источне Европе и Африке тражећи најокретније клинце с лоптом, или дугоноге девојке челичноплавих очију. Замислимо да је слично с писцима и да се неки уметнички извиђач одлучи да пронађе најбољег српског писца.

Какве проблеме би очекивао такав уметнички обавештајац? Вероватно само један: да му се не провуче неки протежирани писац, каквих је у "малим", а богами и у "великим" књижевностима напретек. Пробајмо зато да размишљамо заједно с таквим скаутом за књижевност. Да би дошао до ширег круга српских писаца који би могли конкурисати за ово ласкаво признање и, претпоставимо, озбиљни ангажман, он би за почетак предложио веома широк избор писаца који би му се представили са по једном кратком причом.

Нека је тај број педесет. На први поглед то је сасвим довољно да се у том избору пронађе најбољи српски писац. Али ко ће ући на тај списак? Данас у Србији има око две хиљаде писаца који су учлањени у неко од четири струковна удружења и треба претпоставити да се сви они сматрају професионалцима!

Педесет писаца – па то је кап у националној књижевности и лако се може догодити да избор буде неподесан, тим пре што не теба ни сумњати да је агилност и некритичност већа код неталентованих него код талентованих писаца. Лако би се, дакле, могло догодити да се управо они „изгурају" међу педесет. Шта треба учинити да се то спречи? Избор не треба поверити једној, нити многим особама. 

Требало би изабрати три селектора: једног до четрдесет, другог до педесет пет, и трећег до шездесет пет година старости. Тако би се могло претпоставити да ће сваки од њих изабрати најбоље представнике своје генерације. Па ипак, зар и писаца у свакој од ових старосних доби нема напретек? Шта неком књижевном извиђачу гарантује да ће и тако избор бити сасвим репрезентативан?

Треба, дакле, приступити додатном нормативизму, то јест првом правилу. Рецимо, овако. У избору се не могу наћи писци који нису написали бар шест књига. То делује сасвим умесно. Ко није написао шест књига, не бави се литературом професионално. Шест озбиљних књига пише се између десет и двадесет година. Тако стижемо до правих професионалаца. Ипак, да ли?

Код нас се много пише и још више објављује. Немају само велики градови значајне издаваче, већ и многи завичајни музеји, домови културе, разна друштва пријатеља и поштовалаца, фантомске издавачке куће трговачких путника и да се не набраја даље. У нас, дакле, има близу стотину издавача који се сматрају великим или бар "важним" због мисије, и можда и хиљаду који признају да су мали.

У таквим околностима свих оних две хиљаде "учлањених писаца" (да се изразим булгаковљевим језиком) штампало је шест књига – али код кога. Због тога, за првим одмах мора уследити друго правило: барем две од тих шест књига треба да буду код издавача који је штампао најмање две стотине наслова од оснивања. И ово делује разумно. Две стотине књига може се одштампати за пет до десет година. Тиме би се круг издавача свео на двадесетак, а круг претендената за педесет места вероватно свео на око стотину српских писца.

Но, неки књижевни извиђач и међу тим именима могао би да опази подоста аматеризма. Шта онда радити? Можда прописати треће правило да писци који уђу међу педесет треба да буду добитници барем једне велике националне награде за књижевност. Добро звучи, али у Србији има око стотину литерарних награда, а организатори свих мисле да су управо оне народно добро. Зато треба приступити четвртом правилу и одредити највише три националне награде за прозу и три за поезију, и одредити да се додељују, рецимо, најмање петнаест година. Када би се овако свео круг, дошли бисмо до пет или шест награда чија имена свако зна.

Тек тад би муци почео да се назире крај. Избор од педесет писаца могао би да се оформи "ни по бабу ни по стричевима", а неки потенцијални извиђачи (сећате се: њих три) могли би бити сигурни да се међу тим именима налази најбољи српски писац и да се тек понеки заштићени или самоизвикани писац провукао. У миру би могли да прочитају приче и песме које су им понуђене и да према сопственом укусу одаберу саловодобитника.

И ту негде престаје интересовање за ову фиктивну, напола гогољевску потрагу. Најбољи српски писац презивао би се на "ић", или не би, али верујем да су пажљиви читаоци овог текста опазили нешто друго.

Избор најбољег српског писца морао би да иде уз батину, мач и огањ, са мноштвом провера и чак четири правила. Шта нам то говори? Казује нам да српска књижевност више не селектира најбоље писце, да су старе институције уредника, критичара и публике практично мртве, те да данас сваки полуписмен човек, па и пробисвет, криминалац или вагабунд маштају о томе да постану писаци и ванредно лепо опишу свој скандалозни живот. У српској књижевности влада мноштво, диктат множине и бука, како би казао Жак Атали.

Демократија, рећи ће неко, али ако се ово неком учини ознаком уметничког здравља, нека у том мноштву покуша сам да пронађе најбољег српског писца, па ће тек онда видети како у уметности квантитет никад не прелази у квалитет.