Продавци, ко ми прво прода осмех може да ми прода све

Ипак, бирам да верујем да је тамо и самосвест о значају „чувања" купаца на много вишем нивоу него у Србији...

Јер чиме објаснити, како оправдати сулуду ситуацију, у којој продавачица познатог ланца супермаркета у Београду, на каси (где у реду чека десетак људи) моју средовечну, удату колегиницу „шеретско- ортачки" гласно упита, куцајући рачун: „Ахааа, сад ови кондоми? Прошли пут сте узели оне са укусима..." ??!

Наравно да она више тамо никада више неће куповати. (Да и не помињем да се већ недељама сама себи чуди како није и физички насрнула на продавачицу, колико је била љута и шокирана...)

Нећу ни ја ући у продавницу женске конфекције на Славији, где ме трговкиња више пута прекоравала, повишеним тоном: „Шта то гледате, то нису ваши бројеви, читаjте етикете- ваљда видите да вам је све то превелико!"

Да је умела да пита, знала би да купујем одећу за корпулентну баба- тетку. А да ме ништа није питала, да ме пустила на миру- све што сам тражила бих тог дана купила у њеној радњи!

Начин комуникације продавачица у најраспрострањенијем ланцу веледрогерија у Србији, већ је ушао и у савремене антологије вицева... зато што потенцијалне купце истовремено вређа и излуђује јер априори подразумева да сте сигурно тамо дошли само да би им нешто мазнули из радње...

А због очекиване конверзације у престоничким радњама са најскупљом одећом, са тамошњим покондиреним продавачицама, моју другарицу веома забавља да повремено тамо улази.

Знате већ, само ли пипнете ципеле или ташну у таквој радњи код нас, оне (најчешће и не чекајући питање) већ репетирају, надменим тоном: " Знате, то кошта 82 хиљаде и осамсто динара!", или нешто попут: „Та ташна вам је 67 хиљада и двеста..."

Онда им моја другарица на то лежерно каже: „Океј, дајте ми два пара, број 38 и 40." или -„Дајте две ташне, упакујте их одвојено, кеш."...

Затим сачека да започну паковање робе и припрему рачуна па хитро крене ка излазу, успут добацујући: „Извини драга, спора си, не вреди. То ми је сад већ изашло из моде, не исплати ми се да купујем демоде... ни-ка-ко!" 

Као купац који (углавном) тачно зна шта хоће, преферирам минимум комуникације са продавцима. Зато ми од свега наведеног, више смета незнање, неупућеност трговаца у оно што ми нуде... А избезумљује ме банализовање попут „Какве везе има да ли је лан, баш је доста снижено, ма супер је."...

Ако сте лењи, тврдоглави и наивни попут мене, бираћете да што више купујете онлајн (и тако одржите у животу покоју нервну ћелију). А, све верујући да ће се и ово ипак променити на боље, одлазићете и даље у оближње радње...

Наравно да постоје школе, универзитети, течајеви - читава наука је створена и око овог цивилизацијског аспекта. И наравно да постоје и одлични трговци. Свакако је тачно и то да нас купаца има разних, да нам често није лако угодити...

Е сад, чињеница је и да свако од нас има неког „свог" пијачног трговца, где купује годинама као и омиљена лица у старим градским пекарама (на чију „робу" се увек чека у дугим редовима и то без обзира на временске услове).

Зато се питам: Како то њима тако лако полази за руком (а сасвим сигурно нису школовани за тај важан посао), како они успевају да их сматрамо најбољима на свету и увек им се враћамо?

Шта вама највише смета код овдашњих трговаца?