Кина и Југославија: Дом и вешање

„Оца на службеном путу" Емир Кустурица снимио је 1985. а филм који је у Кану награђен „Златном палмом" појавио се следеће године на видео касетама и у Кини. Ју Хуа, који је тада имао 26 година и више искуства у вађењу зуба него у писању, докопао се Кустуричиног филма али на лошој ВХС копији није било кинеског титла.

Данас један од највећих кинеских писаца у малом стану у тада сивом Пекингу гледао је филм највећег југословенског редитеља на српском језику. И све је разумео.

Када је после успео да нађе и касету са кинеским преводом Емировог филма схватио је да није било потребе за додатним трудом. Да је заиста из гледања без превода све разумео. 

Када Кинез гледа судбину Меше у лику Микија Манојловића њему није потребно да се објашњава контекст; пре Кустурице гледао је он то у свом граду, комшилуку, ако није имао среће и у својој кући.

Када читате феноменалне есеје Ју Хуа о Маовој Кини то је као да вам неко описује Брозову Југославију.

Али, када Ју у истим есејима слика и данашњу Кину, има ли ту додирних тачака? 

Дакле, имали смо заједничку прошлост. 

Можемо ли да имамо заједничку будућност. 

Једна од бесмисленијих фраза које слушамо од оних који одлучују о нашим просторима јесте да је Косово суи генерис. Јединствен случај. 

Само је један јединствен случај у свету. То је Кина. То је једина земља у свету којој се може да буде другачија од остатка света. 

Југославији се до 1989. могло да буде другачија од других земаља Источног блока. По нечему и боља. По много чему и срећнија. Између осталог и од Кине. 

А онда се Југославија отворила. Толико да су испливале најгоре особине и трауме о којима је дуго морало да се ћути, толико да је онај затворени период сада деловао као време реда наспрам хаоса који је настао. И у коме су се најбоље снашли странци који су знали да пласирају своје интересе. 

Зато данас свих шест бивших југословенских република имају све. Имају вајбер и вотсап, имају гугл, имају ју тјуб, имају фејсбук и твитер, имају амазон. Имају слободу. Имају демократију. Имају капитализам.

Можда је наш капитализам у границама интереса неког јачег, можда су демократија и слобода у границама које одговарају неком другом али зато на Ју тјубу нема ограничења. Фејсбук је неограничен.

Кина ништа од тога нема. Кина има своју верзију капитализма; и у Кини су демократија и слобода ограничени само та ограничења њима није поставио неко други.

Они су направили свој фејсбук, свој вајбер, свој ју тјуб. Нису дозволили да неко други поставља правила у њиховом дому; нису дозволили да неко други зарађује на тржишту већем од милијарду људи. Кад све то могу и сами. 

Има тај систем много мана; уосталом та изузетна књига Ју Хуа „Кина у десет речи" због критика према данашњој Кини није могла да буде издата у Пекингу већ је морала да се штампа на Тајвану али су и те мане њихове. 

А ми смо у ситуацији у којој је био Музафер у сјајном тумачењу Павла Вуисића у „Оцу на службеном путу":

„Други јебу а ти се Музафере купај!".