понедељак, 26.08.2019, 09:00 -> 12:36
Извор: РТС
Аутор: Јелена Вук
Не искључуј климу, не могу без ње
Један од најсрећнијих дана у мом животу је био онај када смо купили климу. Сада не могу да замислим живот без ње.
Жале се моје колеге да им је хладно због климе, боли их грло, укочио им се врат. А мени је дивно и мрштим се када је искључе.
Позивам се увек на савете стручњака који кажу да треба расхладити просторије, али и на високу влажност ваздуха који клима (поред грла) сасуши.
Мој омиљени аргумент је, ипак, да ће, ако не затворимо прозоре, ући комарци. А да бисмо затворили прозоре, морамо да укључимо хлађење.
Иако сам рођена у лето, не могу рећи да ми је то омиљено годишње доба. Никакви поклони то не могу променити.
Ретки тренуци у којима уживам по летњој врућини и спарини су када након уличних 38 степени уђем у стан, укључим климу и покријем се ћебенцетом.
А некада је то било незамисливо. И то не толико давно.
Расхлађивало се окретањем јастука на другу страну и спавањем са мокром косом, стављањем хладних облога на врат и чело, учесталим туширањем, упорним хлађењем лепезом, новинама или менијем у кафићу.
Морам да признам да никада нисам пробала да носим нешто од вуне лети, па ни чарапе, мада тврде људи да је она изолатор и да помаже у јулским и августовским данима.
Промаја је, код оних који нису имали вентилатор, била најбољи начин да се преживи, мада сви знамо да је уврежено мишљење код наших старих да промаја убија. А то мисли и већина људи у аутобусима, јер непрестано затварају прозоре. Додуше, да не грешим душу, отворе их када је укључена клима.
Биле су то десетине полупроспаваних ноћи, када сам се превртала с једног на други крај кревета, али најгоре сећање на врелину ми је из периода деведесетих, када је једне вечери мама правила пицу у пекачу.
Усијао се цео стан. Не могу да седим, не могу да лежим. Ништа не помаже. Онда смо отишли на Дунав и ушли у муљаву, прљаву воду, да бисмо се бар мало расхладили. А данас је и ноћу пријатније у становима него напољу.
Није тако тешко када сте свој на своме, али права мука је када сте туриста, а напољу се топи асфалт. Већина нема толико пара да иде од кафића до кафића, или им је глупо да глуме заинтересованост у продавницама. Моји су ме научили шта да радим у таквим ситуацијама – "Нађи цркву".
"Ако је напољу велика врућина, а ти уморна, нађи неку католичку цркву, тамо можеш да седнеш, а због дебелих зидова је унутра хладно", рекао ми је тата.
Да расхладе могу и прскалице у парковима, које се користе за заливање траве. Када дува ветар, могу да нас освеже и фонтане.
Не улећу у њих само ђаци када заврше школску годину. Недавно сам на Ташмајдану видела човека који у фонтани лежи као у ђакузију.
Скроз се потопио, налактио на ободу фонтане и гледа пролазнике. Била сам љубоморна, али се нисам усудила да пођем за његовим примером. Да не би било да измишљам, прилажем и фотографију господина.
Радујем се јесени, коју сам некада мрзела због школе и факултета. Осим што ће време, надам се, бити пријатније, и рачуни за струју ће ми бити нижи.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 17
Пошаљи коментар