Купујем у second hand продавници и није ме блам

Породица Вук је увек делила све. Када ти се једе поморанџа поделиш је на пет делова, сечеш себи колач - сечеш свима. Тако и рођаци, када год су имали нешто лепо, а да њихова деца не носе, проследе нама. Прво носи моја старија сестра па ја.

Онда је потрошачко друштво узело маха. Ствари су се гомилале у орману. Поприлично јефтина, неквалитетна роба популарних марки. И да хоћу, не бих могла никоме да их проследим након петнаестак прања.

А са друге стране.

На мојој пијаци једна учитељица је продавала одећу на тезги. Окупи се гомила жена са кесама пуним лука и парадајза и претурају тражећи нешто што им одговара. Тако и моја мајка, узме ме за руку и натера да гледамо. А мени све неуредно, без вешалице, без лутке, без свлачионице. Међутим, што би моја тетка из Француске рекла, купиш за те паре и ако ти не одговара, већ ће се наћи неко чији је то број. Купила само сако и панталоне за 1.000 динара и капут за 800. 

Виши стадијум од тога су second hand продавнице које махом изгледају неугледно. Као да су направљене да не пожелите да уђете. У неким чак имају полепљене папире на прозорима, како муштеријама не би било непријатно што унутра купују. Зашто да ми буде непријатно?

Непријатно ми је када уђем у продавницу у тржном центру у којој је оковратник сваке блузе браон од пудера жена које су их пробале. Када фале дугмићи на кошуљама и када је рајсфершлус раздрндан. Када чекам пола сата у реду за свлачионицу.

Заблуда је да су у second hand продавницама изношене ствари, већину њих нико никада није ни обукао. Ту се нађу марке којих у Београду ни нема, вероватно гастербајтери прослеђују својима, које дуго нису видели, па не знају ни величину.

Моја кума је еколошки и економски освешћена жена са стилом. Пре месец дана одвела ме је на трибину о текстилној индустрији у Србији. Говорили су о платама које су испод минималне цене рада, о тешким условима којима су изложене кројачице, о профиту који нестаје из Србије. Ако се томе дода да је текстилна индустрија један од највећих загађивачa, моја жеља да уђем у тржне центре нагло опада. Осим ако бих да се расхладим, за то су супер.

И тако је моја кума решила да руши табуе и направи своју Инстаграм second hand, винтиџ продавницу. Она се, као и још неке девојке које имају сличне налоге, посветила својим муштеријама, презентацији одеће, даје идеје за комбиновање. Њене муштерије се поносе што купују код ње. Њих није блам.

Када би ми се квалитетне фармерке које ми је неко поклонио похабале, када сам била дете, мама би ми пришила платнену јабуку и наставила бих да их носим. Сада када размислим, то је било баш кул.

Ешарпе и каишеве сам разделила.