КРОКОДИЛ без Уелбека, смем ли да се осетим превареном

Kада сам, дан пре најављеног и очекиваног гостовања у Београду једног од највећих писаца данашњице, прилог у емисији „Око магазин" завршила речима да је Мишел Уелбек, за сада, једини човек који Бекетовим речима „сутра ће сигурно доћи" може да да другачији смисао од оног који имају у драми „Чекајући Годоа", прошло ми је кроз главу питање да ли сам можда наивна и да ли више личим на Владимира или на Естрагона.

Али, брзо сам из главе избацила ту дилему - нема места сумњи, доћи ће. У речима саговорника, у неким текстовима између редова, у ономе што сам читала о Уелбеку, али и у ономе што је Уелбек писао до сада - пронашла сам довољно аргумената да будем сигурна да ће доћи.

Човек који обавезно изненађује баш сад би могао да изненади јавност тако што ће једноставно и без неких специјалних услова, како је раније најављено, доћи на књижевно вече у Београд. То понашање у оквирима очекиваног и задатог баш код Уелбека би могло да делује субверзивно и самим тим - нема сумње, доћи ће и тачка.

И кад сам у петак током преподнева добила поруку од колеге да „изгледа да није дошао", а онда и кад су организатори потврдили да је дошло до квара на авиону и да није дошао у четвртак али да стиже током дана у петак, помислила сам - ето описа доласка у Београд у неком наредном Уелбековом роману. А и та препрека на путу ка Београду - мора да буде изазов човеку кога описују као чудака да дође, упркос свему.

У редакцији смо замишљали трагикомичну сцену на аеродрому, разрађивали смо је... Али, Уелбек долази! То је важно. Чак може, после таквог заплета, гостовање пред публиком у Београду да буде још занимљивије. Зато сам се само ноншалантно смешкала и на шале неких пријатеља да је „баш глупо петак увече провести гледаући једног тако ружног мушкарца на сцени".

Јасно је да овај текст пишем након што су сви сазнали да Мишел Уелбек није дошао у Београд. Добро, зато јесу дошли (скоро) сви остали најављени писци. Сад мало премотавам филм у глави...

Јан Вагнер и Федерико Италијано говорили су о антологији европске поезије коју су приредили.

Марија Барнас из Холандије читала је своје песме и приметила како је она тако, као Београд вечерас, више пута очекивала на неким местима Уелбека а да он није долазио...

Румена Бужаровска говорила је ангажовано, занимљиво и духовито - баш онако каква је њена проза!

Бојан Бабић... Хм, па њега баш и није било лако слушати. Можда и јер су током његовог наступа (био је први после објаве да главни гост није дошао) посетиоци и даље напуштали салу стварајући жамор.

Наметљива одсутност

А ти посетиоци који су одлазили разочарани вешћу да Уелбек није дошао, још су испраћени увредом Миме Симић (која је водила програм) да они заправо само воле звезде, а не воле књижевност...

Практично, испали су површни и глупи, ускраћено им је право да се осећају преварено.

Да није било цинизма у тим речима упућеним људима који су одлазили, можда бих и заборавила да је Мима у најави погрешно изговорила име писца.

Наиме, Владимир је ТабашЕВић, не Табашковић или-тако-некако. Не, заиста није духовито да водитељ програма погрешно представи учесника и онда на исправке из публике одговори како се дешавају грешке јер сте попили неку ракију. Или ја немам смисла за хумор.

Али, вратимо се наметљивој одсутности главног госта.

Искрено - јесам разочарана што Уелбек није дошао. И тврдим, па слободно ме назовите „површном нељубитељком књижевности", да они који су љути и(ли) изневерени - имају право да се тако и осећају.

Али, није проблем Уелбек. Он је и својим недоласком постао вест и већ је, баш као и његова књижевност, изазвао полемике.

Друштвене мреже су се усијале: један део Србије у његовом писму београдској публици види „јасан позив на побуну" (против власти, Ер Србије...???), други део Србије - поруку организаторима KРОKОДИЛ-а да Уелбек ипак није желео да буде у њиховом друштву. А све то је већ део овдашњег „првосрбијанског" и „другорсбијанског" фолклора, у којем једна страна ону другу никада неће желети ни да чује нити да проба да разуме; и обрнуто.

А ту су и нека оправдана питања: зашто организатор није раније обавестио публику да Уелбек неће доћи и зашто је Владимир Арсенијевић тек нешто после 20 часова прочитао два Уелбекова писма у којима он наводи да неће доћи?

На сајту KРОKОДИЛ-а наводи се: „Због хаоса и масовне панике у авиону, техничких проблема, кашњења од четири сата и отказивања лета компаније Аir Serbia на линији JU2315 из Париза за Београд, касно увече 6. јуна онемогућен је долазак у Србију једног од највећих писаца данашњице Мишела Уелбека и његове супруге."

Али, наводи се и да „7. јуна у подне Удружење KРОKОДИЛ особље компаније Air Serbia путем телефона информише да се њихова имена налазе на лету JU 2315 који ће слетети у Београд у 17:05х на Београдски аеродром те да ће доћи право на програм фестивала KРОKОДИЛ. Из ВИП протокола аеродрома сазнали смо у 17:45х да путника нема у авиону и затим прочитали и званичан маил од господина Уелбека као и маил са обраћањем јавности у Србији."

Приложена су и оба Уелбекова писма у целости - и оно писано организатору и оно упућено публици.

Да у датим околностима нема жељу да лети и да отказује гостовање - Уелбек је јавио организатору у 11.30. Писмо о побуни у авиону (само опис ситуације или можда и парабола?!) написано да се прочита публици - стигло је у 16.09.

„Скриншотови" су, колико се да приметити, снимљени пре 17.45 (кад је протокол јавио да их нема у авиону) и поготово пре 20 часова (када је то речено публици).

"Не мирим се"

Свакако се људи који су дошли у Београд због Уелбека (ИМАЈУ ПРАВО да дођу САМО ЗБОГ ЊЕГА, уосталом најављен је као главни гост) с правом осећају преварено.

Познајем неке који су дошли из БиХ - само због Уелбека. Чекање на граници током поподнева у петак уме да буде својеврстан театар апсурда, па некако није лепо (да употребим еуфемизам) тим људима, после неколико сати вожње, сугерисати да су глупи и површни.

А чак и ако јесу (њихова ствар), имали су право да сазнају на време ко ће на Фестивалу те вечери учествовати а ко неће - па нека сами одлуче да ли ће доћи.

Нико не спори квар авиона и како је све у вези с тим непријатним догађајем утицало на стрпљење и расположење уметника...

Имам чак и разумевање за организаторе, заиста. Сигурна сам да су уложили много (и материјално и нематеријално) да би Мишел Уелбек дошао у Београд.

Али овакво довођење публике „пред свршен чин" прећуткивањем вести о недоласку писца, апсолутно је недопустиво.

Можда су ти посетиоци заслужили извињење?

Можда је моја анализа сатнице писања и читања писама непотребна и претерана. Можда се играм детектива-аматера... Можда ће неко рећи да „сигурно нисам љубитељ праве књижевности него љубитељ зведа" - за сваки случај, (само) да бих таквима доскочила, пажљиво сам пратила „неулбековски" део програма, а и знам понешто о делу ових осталих писаца (читала их, ваљда и разумела).

Уелбековски речено: „Не мирим се" с тим да се године 2019. поруке послате електронском поштом третирају као да су поруке у боци и да се (намерно или ненамерно) објављују као посебна вест тек онда када више нису вест.