Нема плате без високе штикле

"Ако икада пронађем мизогиног скота који је измислио штикле, убићу га!" - ово је реченица коју изговара мушкарац, Робин Вилијамс, маскиран у жену у филму „Госпођа Даутфајер".

Када то каже он, који је приморан кратко да хода у женским ципелама, другим мушкарцима је смешно. Међутим, жене га у душу разумеју.

Када је нешто слично помислила Jапанка Јуми Ишикава и позвала остале сапатнице да се побуне против тога да на посао морају да долазе у штиклама, добила је одговор, ни мање ни више, него од министра за рад и здравље, који је наравно мушкарац.

Такуми Немото, министар, који никада није морао да набада на потпетицама, изјавио је да је неопходно и разумно на послу очекивати од жена да иду у штиклама.

И тако је џаба Јуми Ишикава, у оквиру петиције против штикли, прикупила више од 18,800 потписа, добила огромну подршку на друштвеним мрежама у оквиру кампање која је пандан покрету #metoo, не би ли одморила напаћена стопала.

Јер кад министар здравља каже да је такво обување друштвено прихватљиво, онда је и обавезно.

Чини се да му није ни на памет пала она енглеска: „Пробај да ходаш у мојим ципелама".

Мушкарци су их први изули

Штикле и високе платформе су кроз историју носили и жене и мушкарци. У Старом Египту носили су их за време церемонија, али и месари како би избегли ходање по цревима.

Римљани су штикле назували како се не би изблатњавили, Монголима су олакшавале јахање. Луј ХIV је носио црвене штикле опточене златом, моде ради.

После француске револуције штикле на кратко губе на популарности, јер се припусују аристократском имиџу, а мушкарци како су их тада изули, више их никада нису обули. Барем не масовно.

Од трена како су се решили штиклица, мушкарцима мода нуди све удобније и удобније ципеле. Иде се дотле да споља изгледају као ципеле, а да су унутра заправо патике.

Јер мушкарци су схватили да би удобност и здравље требало да иду испред „естетике". Макар када је о мушкој моди и правилима облачења реч.

Црвени тепих прободен штиклама

2015. на филмсом фестивалу у Кану било је забрањено женама да се појаве у равним ципелама на црвеном тепиху.

Најхрабрија, Џулија Робертс, је упркос и у инат свима тим тепихом прошетала боса. Једну продуценткињу су вратили, али Џулији нису могли ништа.

Неколико деценија ранијe, њихова колегиница Мерлин Монро је изјавила "Дајте жени праве ципеле и у њима ће освојити свет".

Не знамо да ли је мислила на штикле, али свет није лако освајати ако те од високих штикли стално боле леђа, а мораш да се бориш са чукљевима, канџастим прстима, ураслим ноктима, артритисом...

Моја драга другарица је на једној свадби изјавила да би пре искрварила кроз стопала до смрти, него се презула из високих штикли у балетанке.

И колико год то звучало шашаво, потпуно је легитимно. Легитимно је све док је неко не тера да крвари у тим штиклама и док је то ствар њеног избора. А не избора неког мушкарца, који меко корача по својим кожним, анатомским ђоновима захтевајући од ње да крвари у штиклама. Или јој можда плати да их носи.

Kратка сукња за леп радни дан

Руска компанија Татпроф обећала је већу плату женама које носе хаљине или сукње на послу. Постоји један услов, да би добиле бонус на плату, морају да пошаљу послодавцу своју фотографију у тој одећи као доказ.

Послодавац је изјавио да само жели да улепша радне дане у фирми. Ваљда да подигне радни морал запосленим мушкарцима, који чине 70 одсто запослених.

Не тако давно, неке жене, које су се одважиле да обуку панталоне како би лакше возиле бицикле, полицајци су хапсили на улицама широм Енглеске и писали им казне јер су тако обучене „вређале женску стидљивост".

Жене су морале да се боре за право да возе бицикл у панталонама, а не како су им мушкарци саветовали у дугачкој сукњи, са обе ноге на једној страни бицикла, као приликом јахања коња.

У Русију је одело за вожњу бицикла донела из Француске једна петербуршка балерина, што су њене суграђанке здушно прихватиле.

126 година касније Рускињама компанија за производњу алуминијума саветује да не носе кратку косу и да усавршавају ручни рад и послове који су везани за домаћинство и одгајање деце. И све то под фирмом лепшег радног дана.

Било би занимљиво видети како би реаговали запослени, када би директорка неке компаније понудила бонус на плату мушкарцима који обуку минић и шпицасте штикле од 12 центиметара.

Но, тешко је пронаћи жену директора на једној тако утицајној позицији. Јер уместо да има шансу да се равноправно бори за управљачка места са мушкарцима, она мора да губи време и поново осваја слободе које су њене баке, давно извојевале.

Јер није слобода носити бикини на плажи. Слобода је изабрати да ли ћеш да носиш бикини или буркини, зато што ти тако желиш, а не зато што ти је то неко наредио или платио.