Срби се враћају у Далмацију, настављају где су стали – производе смокву, маслине, вино, сир

У најплоднијем делу далматинског приморја, пре рата већинско становништво било је српско и скоро да није било куће у којој се није производило воће и поврће којим су снабдевали Југословене и њихове госте туристе, од Сплита до Љубљане. Данас се многи враћају и настављају тамо где су стали. Производе смокву, маслине, вино, грожђе, а њихова производња углавном је еколошка.

Ђорђе Маричић имао је три године када је са породицом из задарског села Земуник Горњи у акцији "Олуја" избегао у Панчево. Одрастао је уз приче о плодној завичајној земљи, па је вођен тиме уписао Пољопривредни факултет у Земуну.

"Хтео сам да почнем нешто своје, па смо се родитељи и ја вратили. Газдинство има десет хектара обрадиве површине, од тога седам хектара је под еколошком производњом смокава и маслина, а три хекатара је поврће", прича Маричић.

Произвео је органско уље за златну медаљу. Сан о сопственој уљари покушаће да оствари новцем који ЕУ даје за развој хрватског аграра.

Браћа Маркoш на кућном прагу

Те фондове искористило је и газдинство браће Маркoш. Имају фарму магараца и крава, производе аутохтони сир "баса" .

"Цене су високе, као и све што је сад генерално скупље, али производи се продају, продајемо на кућном прагу, у Задру на пијаци и у Книну на пијаци", каже Милош Маркoш из села Пађене.

Његов брат Љубиша додаје да планирају да направе и кућу за одмор.

"И онда да повежемо ту неку причу и с магарцима и с магарећим млеком и са сираном", истиче Љубиша Маркoш.

Њихови родитељи вратили су се међу првима, 1997. године. Нови живот у њихову кућу донеле су снахе Маја и Јелена. И њих је као бебе из овога краја одвела "Олуја".

"Таман сам имала десет дана када смо избегли и након тога сам одрасла у Пожаревцу, моји су још тамо. И сваког лета сам долазила овде, тако смо се и упознали", каже Јелена Маркoш.

Маја напомиње да они нису ту зато што морају и зато што се не би снашли негде другде.

"Просто смо одабрали тај начин живота за нашу децу, мислимо да је здравије, да је природније. Има има ту неких потешкоћа, немамо водовод", наводи Маја Маркoш.

Како очувати земљиште

У већину српских села, вода је дошла. Остаје проблем очувања земљишта. Од корова, али и од узурпације. Представници Срба решење виде у земљишном фонду, а за тај пројекат подршку ће тражити и од матице.

"Они који су отишли да ми преузмемо заштиту власништва, а они који су остали да могу користити ту земљу и да се заправо двострука корист почини", истиче Милорад Пуповац из Српског народног вијећа.

Због условљавања Домовинског покрета, Срби нису ушли у хрватску владу, у којој је ресор пољопривреде припао управо том покрету. И поред свега, пламен живота и даље тиња.

"Претпостављам да су то вјековима уткане молитве и сузе људи и верника који су живели у неким периодима овде. Зато и долази до тога да ти млади, чији су родитељи из тих крајева имају жељу и потребу да се врате", оцењује Бојан Савић, парох бенковачки.

Туристичка Хрватска вапи за већом производњом хране, а то је добар темељ за одржив живот не само Срба, већ и Хрвата који су плодно далматинско земљиште напустили у послератним годинама.