Ко је Андрија Мандић, нови председник Скупштине Црне Горе

Андрија Мандић је рођен 19. јануара 1965. године у Шавнику. По националности је Србин, а по вероисповести православац. У браку је са Сањом Мандић са којом има двоје деце, сина Илију и ћерку Милену.

Дипломирао је на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици, где живи и ради.

Пре активног политичког ангажмана, Мандић је био предузетник. Био је директор и сувласник акционарског друштва за прераду обојених метала, а организовао је и прву приватну производњу алуминијумских легура у Црној Гори.

Мандић има веома богату политичку каријеру, којом је почео да се бави деведесетих година прошлог века. Обављао је дужност заменика савезног министра за привреду у Савезној влади СР Југославије 2000–2001. године, а од 2001. је посланик у Скупштини Црне Горе.

Био је члан делегације Скупштине Црне Горе у Парламентарној скупштини Савета Европе, члан делегације у Парламентарној скупштини Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), као и члан Уставног одбора, Одбора за безбедност и одбрану, те Одбора за антикорупцију у Скупштини Црне Горе.

Мандић важи за једног од највећих критичара Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста (ДПС). Противио се одвајању Црне Горе од Србије, независности такозване државе Косово и приступању Црне Горе НАТО-у. 

Противљење независности Црне Горе

Андрија Мандић је од 1990. године био члан Народне странке, коју је напустио у страначком расколу због подршке те странке кандидатури Мила Ђукановића на председничким изборима 1997. године. Учествовао је потом у оснивању Српске народне странке (СНС).

Током 2003. године, унутар СНС-а је дошло до унутрашњих спорова и политичких подела између две струје, од којих је прву предводио тадашњи председник Божидар Бојовић, а другу Мандић, тада потпредседник партије. Већи део руководства подржао је Мандића, који је тада постао нови председник странке.

Као председник СНС-а, Мандић је био један од противника независности Црне Горе од тадашње Државне заједнице Србије и Црне Горе.

За разлику од других партија, руководство СНС-а је заузело став да не би требало да се улази у преговоре са владајућим партијама у Црној Гори око питања отцепљења од Србије. Зато су на почетку остали изван преговарачког процеса који се одвијао под покровитељством Европске уније. 

Све до почетка 2006. године, руководство СНС-а са Мандићем на челу заступало је став да одлука о независности Црне Горе може бити донета само ако се за независност изјасни апсолутна већина грађана с правом гласа, док су владајуће странке заговарале да је за доношење одлуке довољно да се за такву опцију изјасни проста већина оних који ће изаћи на гласање.

Посредничку улогу у тој расправи одиграла је Европска унија, чији су представници предложили компромисно решење по којем би се одлука о независности сматрала важећом уколико се у прилог независности изјасни више од 55 одсто важећих гласова.

На седници одржаној 22. фебруара 2006. године, Председништво СНС-а је одлучило да подржи предлоге ЕУ, а сличне одлуке су донела и руководства осталих унионистичких странака.

Скупштина Црне Горе је 1. марта 2006. изгласала "Закон о референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе". Од тадашњег укупног броја посланика (75), за усвајање закона гласало их је 60, укључујући и посланике СНС-а, међу којима је био и Мандић.

Усвојени закон омогућио је касније да на референдуму о државном статусу Црне Горе, који је одржан је 21. маја 2006, независност буде изгласана са 55 одсто важећих гласова, односно уз подршку 47,5 одсто укупног бирачког тела.

Мандић је непосредно након референдума најавио подношење оставке на функцију председника странке, али је Главни одбор СНС-а одлучио да ту оставку не уважи.

После проглашења независности Црне Горе, Мандић је предложио унионистичким странкама ширу коалицију под називом "Српска листа". На изборима одржаним у септембру 2006. године, СНС је била окосница коалиције која је, освојивши 12 посланичких мандата, постала најбројнија опозициона парламентарна група.

Мандић је потом, у априлу 2008, био кандидат на председничким изборима. Освојио је друго место са 19,55 одсто гласова, чиме је потврдио своју позицију најзначајнијег опозиционог лидера.

Крајем исте године, Мандић је у име руководства СНС-а покренуо иницијативу за уједињење српских странака у Црној Гори. Предлог је  прихватила Народна социјалистичка странка (НСС), а процес је озваничен почетком 2009. године, када је уједињењем СНС-а, НСС-а и других партија створена Нова српска демократија, за чијег је председника изабран Андрија Мандић.

Штрајк глађу због признавања Косова

Након што је Влада Црне Горе 10. октобра 2008. признала једнострано проглашену независност Косова, Мандић је са истомишљеницима изашао на протесте у Подгорици.

Започео је 13. октобра штрајк глађу због одлуке о признању Косова. Штрајк је прекинуо након 13 дана због здравствених проблема.

Признавање независности Косова окарактерисао је као "једну од највећих издаја коју је црногорски режим у историји направио".

"Демократски фронт" – најјача опозициона снага

Мандић је са Небојшом Медојевићем, лидером Покрета за промене, пред изборе 2012. године формирао коалицију под називом "Демократски фронт" (ДФ).

На парламентарним изборима који су у Црној Гори одржани 2012. године "Демократски фронт" је освојио 22,8 одсто гласова. Са 20 посланика у Скупштини Црне Горе, постали су најјача опозициона снага.

На наредним изборима 2016. године, Мандић је био носилац листе "Демократски фронт – Ми или он".

Оптужен за покушај државног удара

Средином 2017. године Андрија Мандић се нашао међу оптуженима за наводни покушај државног удара на дан избора 2016. године.

У оптужници Тужилаштва наведено је да је у Црној Гори 16. октобра 2016. године спречен државни удар. Специјални државни тужилац навео је да су у ноћи одржавања избора планирани упад у зграду скупштине, хапшење и ликвидација тадашњег премијера Мила Ђукановића.

Суђење је почело 24. маја 2017, а Мандић се изјаснио да није крив за оно за шта га Тужилаштво терети, те да је реч о "монтираном процесу" са циљем да се ДФ прогласи терористичком организацијом, да им се забрани рад, те да се без њихове сагласности Црна Гора уведе у НАТО.

У мају 2019. године Виши суд у Подгорици осудио је Андрију Мандића и Милана Кнежевића на по пет година затвора. Апелациони суд у Подгорици је 9. фебруара 2021. године укинуо пресуду првостепено осуђенима.

Хапшење због сукоба у парламенту

Крајем децембра 2019. године владајућа већина у Скупштини Црне Горе усвојила је спорни Закон о слободи вероисповести којим се предвиђа да држава постаје власник свих верских објеката који су изграђени до децембра 1918. године, уколико верске заједнице не докажу власништво.

Томе је претходила расправа која је резултовала сукобом између посланика ДФ и посланика владајуће коалиције. Двадесет посланика опозиције је приведено, од којих је 13 ухапшено због кршења Закона о јавном реду и миру. Међу њима је био и Андрија Мандић.

Мандић је позвао вернике Српске православне цркве да изађу на улице како би спречили "отимање светиња". У ноћи између 28. и 29. децембра грађани су почели да се окупљају на улицама Подгорице, а након тога и других градова. Протест опозиције је убрзо претворио у литије у којима је учествовало на стотине хиљада људи широм Црне Горе.

Под слоганом "Не дамо светиње" грађани су мирним шетњама изразили своје незадовољство због изгласавања закона, а подржало их је и свештенство Српске православне цркве.

Успон и пад коалиције "За будућност Црне Горе"

На крилима литија, Демократски фронт је на парламентарне изборе који су одржани 30. августа 2020. године изашао у оквиру шире коалиције под називом "За будућност Црне Горе".

Поред странака које чине ДФ, придружило им се и неколико мањих партија, а за носиоца листе изабран је професор Здравко Кривокапић.

Коалиција је освојила 27 мандата у парламенту, што је отворило могућност да са другим опозиционим коалицијама "Мир је наша нација" и "Црно на бијело" формира нову владу Црне Горе. За мандатара је изабран Здравко Кривокапић који је донео одлуку да формира експертску, а не политичку владу.

Таква одлука, а пре тога и коалициони споразум који је потписао са лидерима друге две коалиције да неће мењати спољнополитички курс Црне Горе, заставу и химну, као и да ће остати у НАТО-у, те да неће повлачити признање независности Косова, довело је до тога да се Кривокапић удаљи од Демократског фронта и донекле изгуби њихову подршку.

Један од Кривокапићевих најоштријих критичара био је управо Андрија Мандић који га је оптужио да је издао бираче који су га довели на позицију да одлучује о новој влади. Раздор се продубио након што је смењен министар правде Владимир Лепосавић и изгласана "Резолуција о геноциду у Сребреници". 

Тада је посланички клуб ДФ напустио парламент и започео бојкот, а Мандић и остали лидери затражили су од премијера да поднесе оставку јер више нема скупштинску већину.

Посланици у Скупштини Црне Горе су 4. фебруара 2022, након вишесатне расправе, изгласали неповерење влади Здравка Кривокапића. Чланови Демократског фронта нису гласали, већ су након расправе напустили скупштинску салу.

Нису били у парламенту ни 28. априла 2022, када је изабрана нова мањинска влада Црне Горе на челу са Дританом Абазовићем, као ни на гласању четири месеца касније када је и Абазовићевој влади ускраћено поверење.

Разлаз Демократског фронта и 13 мандата на изборима 2023.

На парламентарним изборима 2023. године, Нова српска демократија је наступила у коалицији "За будућност Црне Горе" са Демократском народном партијом Црне Горе и Радничком партијом.

Претходно су Андрија Мандић, Милан Кнежевић и Небојша Медојевић на заједничкој конференцији саопштили да престаје постојање Демократског фронта, те да ће ове странке самостално наставити политичко деловање.

Коалиција је освојила 14,74 одсто гласова на изборима, што јој је обезбедило 13 посланичких мандата у Скупштини Црне Горе, а сада и место председника парламента.