Смрт Гоце Делчева – ко је тужнији, Скопље или Софија

Цвеће око гроба су, овај пут, положили само македонски званичници, председник Стево Пендаровски и делегација Собрања. Бугарски политичари су остали у Софији, јер су пропали преговори о заједничком обележавању дана на који је убијен лидер ВМРО-а.

Локални учитељ, који је 4. маја 1903. страдао као један од вођа устанка против Турака, век и по од рођења и супротно идејама за које се за живота залагао, од симбола борбе против отоманске окупације постао је узрок дубоких подела међу политичарима и историчарима две земље.

"Све што се данас дешава супротно је ономе за шта се залагао Гоце Делчев", рекао је на гробу македонског, али и бугарског националног хероја, његов унук диригент Христо Христов.

Сахрањен је три пута. Најпре у селу Баници, где је убијен 1903. године. Пошто је то село десет година касније припало Грчкој, његови остаци су пресељени у Бугарску, а потом 1946. године у Скопље. Бугарски десничари, после нових тензија, покушавају да прикупе подршку за још једну сеобу остатака Гоце Делчева.

"Желео сам да овај дан обележимо мирним и културним пројектом у који би били укључени музичари из обе земље... Да изведу химне две државе, али и Бетовенову Оду радости, химну Европе", рекао је Христов, један од малобројних Бугара који су данас дошли у Скопље.

Други Бугарин који се појавио на гробу Гоце Делчева био је бугарски амбасадор у Скопљу Ангел Ангелов и прочитао телеграм који је неколико дана после обрачуна у Баници послат великом везиру.

"Дана 22. априла (3. маја) 1903. године у селу Баници, један од лидера бугарског комитета по имену Делчев пао је мртав", наводи се у овом документу, који суштински, за Софију, представља крунски доказ да је Делчев био Бугарин.

Ода радости, у односима Северне Македоније и Бугарске, одавно је уступила место борбенијим тоновима, јер две земље годинама не успевају да се договоре чији је у ствари Гоце Делчев.

Македонци га сматрају националним херојем, али и Бугари не одустају од својатања његовог лика и дела, па је пре четири године формирана заједничка комисија, сачињена од историчара из две државе, задужена за решавање свих спорних питања.

Првих неколико састанака овог тела "добацило" је чак до деветог века, па су се Скопље и Софија договорили како ће ђаци убудуће учити о Ђирилу, Методију, Клименту и Науму.

И ту је историја остала укопана у месту, махом јер су власти у Софији одлучиле да ће македонске евроинтеграције зависити искључиво од спремности Скопља да прихвати бугарску верзију историје.

Суштински, Софија настоји да заустави захтеве да се Македонцима у Бугарској призна статус националне мањине, односно да Скопље призна да македонски језик и идентитет имају бугарске корене.

Тако Софија инсистира и да се македонски језик надаље зове званични језик Републике Северне Македоније или у одређеним случајевима уз фусноту: „Према Уставу Републике Северне Македоније".

Бугарска наводи и да је „македонски језик настао 1944. године", те да може да се рачуна једино као „писана регионална форма бугарског језика".

Отуд и спор око Делчева. Он је, ако је веровати бугарским историјским изворима, за себе говорио да је Бугарин. Македонски историчари тврде да се касније предомислио и изјашњавао као Македонац.

Као лакмус папир македонске спремности да искорачи ка Европи, Бугарска је одабрала Гоце Делчева – којег обе стране сматрају за националног хероја, с тим што Скопље, суштински, не би имало ништа против да га дели са источним суседима.

Пуних 120 година од смрти, његова националност остаје предмет спора. "Био је Македонац у регионалном, а Бугарин у националном смислу", могла би на концу бити дефиниција која ће ући у уџбенике. Уколико икада буду написани.

И на ову годишњицу, саркофаг у који су положене његове кости, био је окружен масом полицајаца и агената. Или како кажу Македонци – да је око њега 1903. године у Баници било толико наоружаних људи, Турци не би ни успели да га убију.