Нова реалност у региону – Мило, не поновило се

Да ли са нестајењем једне парамедијске хоботнице која није дозвољавала да се заврше ратови из деведесетих можемо до бољих односа између земаља и народа нашег региона?

Крај једне епохе догодио се у недељу. Некада најмлађи европски премијер, 32 године касније најдуговечнији владар у Европи, убедљиво је изгубио председничке изборе у Црној Гори.

Да ли нам пораз Мила Ђукановића доноси нову реалност у региону, колико сада има простора за побољшање односа између земаља и народа региона када нестаје једна парамедијска хоботница која није дозвољавала да се заврше сукоби из деведесетих и шта Црној Гори, а шта региону доноси један нови, млади политичар какав је Јаков Милатовић?

Kњижевник и маркетиншки стручњак Ђуро Радосавовић сматра да Црна Гора никада није била ближа Западу и Европи него данас, истичући да се да су због победе Милатовића људи у тој земљи још увек шоку и не знају да ли треба да се радују.

"Ђукановић је политички опасан играч. Људи су се плашили да се радују до краја. Нису ни у Подгорици свесни шта се десило“, каже Радосавовић.

Према његовим речима, Ђукановић је на све био спреман да уради да остане на власти, те да је "ударио" на Српску православну цркву, јер је знао да ће да тим потезом да поларизује грађане и да добије пажњу на основу тензија.

"Амфилохије је боље од Мила познавао народ. Извести на улицу толико људи је тешко. То је било црквено питање, али и огроман талас који је тињао", рекао је Радосавовић у емисији Таковска 10.

Истиче да је победа Милатовића уследила делом због општенародног незадовољства, те да је "подвала" рећи да су грађани гласајући за њега, гласали против Ђукановића.

"Имиџ непобедивости прекинут"

Мухарем Баздуљ, књижевник и новинар, примећује да још увек постоји одређена доза страха код људи да не дође до преократа у корист Ђукановића. "Јако је добро и за Црну Гору и за регион што је Ђукановић одлучио лично да уђе у председничке изборе – да се мистификација о његовој непобедивости и скоро невероватној политичкој вештини прекине", оцењује Баздуљ.

Према његовим речима, избори су и регионално важни, јер је Ђукановић и симболички, институционално и финансијски био "гуру србофобне или антисрпске интеликтуално-политичке групације" која има интерес да регион држи заробљен у 90-им годинама.

"Победа Милатовића је регионално важна, јер се снага те групације губи и нестаје“, истиче Баздуљ. Додао је и да Ђукановић зна да се поједини интелектуалци "продају за шприцер и кавурму".

"Верски закони срушили Милову кулу"

Историчар Милош Војиновић подсећа да је Ђукановићев политички салдо био то што је успео толико дуго да остане на власти, да Црну Гору учини независном, наводећи да је, према његовим мишљењу, имао и важну улогу у политичком сазревању младих људи.

"Европска перспектива је била бриљантнија и привлачнија него данас. Имали смо политичара у суседству који је био сарадник и савезник оних чије је вокабулар садржао речи – право, правда и слобода. Политичко деловање његово, међутим, било је пуно контрадикторних потеза. Био је послушан, али груб против својих противника", подсећа Војиновић.

Додаје да је Ђукановић све време на власти понављао речи, попут Слободан Милошевић, политика нестабилности, малигни утицај СПЦ. "Такви политички потези су омогућавали останак на власти, изузев верских закона у Црној Гори“, наводи Војиновић.

Према његовим речима, група људи из Београда, која је имала идеолошке симпатије, подржавала је Ђукановића. "Видели су Мила као аутократу који не бира начине да трансформише своју домовина. Има доста наратива где се говори о заосталима и напреднима, врло недемократски тон. То су људи који би говорили о крезубим гласачима", наводи Војиновић.

"Појачавање црногорског национализма"

Дејан Јовић, професор Факултета политичких наука у Загребу и Београду, каже да је Ђукановић у кључним моментима "паметно и рационално одлучивао", што дугорочно није можда била најпаметнија одлука.

"Кључне његове одлуке треба везати за 1991. и 1992. годину када је био део људи који нису желели независност Црне Горе. Следећа одлука је била 1997. године, када је постао савезник Запада", рекао је Јовић, додајући да је убиство Зорана Ђинђића био кључни момент за независност Црне Горе и уверавање Запада да је то исправан пут.

Према његовим речима, Ђукановић је изгубио изборе парадоксално и због уласка Црне Горе у НАТО јер су грађани, који живе сада у заштићеној земљи, желе да "ризикују" демократију и смену власти. Истиче и да постоји велико непознавање у региону о ситуације у Црној Гори.

Истиче да се црногорски национализам посматра Србе као политичке одметнике који желе да наштете Црној Гори. И српски национализам, каже, са друге стране има проблем са признавањем црногорског идентитета.

"Црна Гора је јединствена појава. Ђукановићу највише, посебно после 2006. године, замерам појачавање црногорског национализма. Мали народи често не мисле да су националисти, као и највећи народи. У овом случају не би требало да занемаримо ту чињеницу", наводи Јовић.

Закључује да регион треба да буде отворен према Црној Гори, да не треба да је отписује, како би дошло до бољих односа и сарадње.