Македонија, хронологија једног рата

Погнути старац потпуно је мирно слагао јаја на картоне спуштене на изубијану даску под сенком дрвета тик уз трошну кућу на коју је наслонио тезгу. Очевици тврде да су јајца на обронцима Шаре, у Тетову, коштала 160 денара када је пустом улицом, подижући облак прашине, прохујао свеже офарбани транспортер македонске полиције.

Прелако оклопљени "хермелин", пар стотина метара низ друм, избушен је у заседи албанских побуњеника. После серије рафала становници до пре неколико тренутака успаваног сокака су у паници, на рукама, или на брзину склепаним носилима у авлије донели крваве македонске полицајце.

Одговорност за пуцњаву преузела је Ослободилачка национална армија, чија се команда налазила у планинском селу Шипковица, неколико километара узбрдо од центра Тетова. Тог дана, у пољску болницу на обронцима Шаре доведен је у тешком стању и први рањени припадник Ослободилачке националне армије.

Поучена свежим сликама разарања широм дојучерашње Југославије, из града је брже-боље, побегла већина становника, а у Тетово су похрлили, прво новинари, а убрзо затим и свеже снаге македонске војске.

Рат у Македонији је почео.

Македонци и Албанци 14. март 2001. године памте као почетак озбиљних сукоба, иако су пуцњаве између наоружаних групица и снага безбедности почеле пар месеци раније у забаченим гудурама Шар-планине и Скопске Црне горе. Албански побуњеници, поново са ознакама "УЧК" пришивеним на рукаве, што је овај пут значило Ослободилачка национална армија, убили су у тим обрачунима неколико македонских полицајаца и накратко отели пар новинара.

У последњем покушају да Македонију са низбрдице која је водила у хаос рата усмере у каквом другачијем правцу, десетак хиљада људи окупило се, свега дан пред отварање тетовског фронта, у центру Скопља на антиратном скупу који су сазвали до тада неприкосновени лидер македонских Албанаца, Арбен Џафери, и његова Демократска партија Албанаца.

Позиве на разум, међутим, сваки час надгласавало је клицање Ослободилачкој војсци Косова, што је, суштински, био сигнал да Џаферијев утицај полако клизи ка шумовитим обронцима Шаре и људима блиским до тада релативно анонимном Алију Ахметију.

Али Ахмети, од губитника до политичара

Свега годину раније, Ахметијева фотографија илустровала је текст на насловној страни приштинског дневника Коха назван "Губитници у редовима ОВК", пошто је по окончању рата на Косову једини од оснивача ове формације остао без ратног плена. Његова "Седма оперативна зона" све до 2001. године није била активирана.

Помало заборављен, Ахмети је шансу за повратак у центар политичких збивања добио после потписивања споразума о разграничењу између Македоније и тадашње СР Југославије, што је прилично разбеснело команданте ОВК на Косову и у Македонији, који су Скопље и Београд упозорили да гледају своја посла или се суоче са последицама.

Власти у Скопљу, пре свега председник Борис Трајковски и премијер Љупчо Георгијевски, који су крај рата на Косову дочекали уљуљкани обећањима о муњевитом пријему у НАТО, наједном су се нашли у сложеној ситуацији па им се фокус са атлантских интеграција хитро пребацио на истинску борбу за опстанак државе. Наду да ће читаво замешатељство протећи без крвопролића давала им је чињеница да су нетом примљени у Партнерство за мир, као и да је на Косову већ било више од 40.000 војника НАТО.

Оружаној кризи претходио је и не претерано мудар потез Скопља, које је на иницијативу Васила Тупурковског, 1998. године, признало Тајван, што је разбеснело Кину, која је одмах узвратила ветом на продужење мисије Уједињених нација распоређене 1995. године, како би се спречило ширење балканског синдрома на ионако крхку Македонију. У бело офарбани оклопни транспортери УНПРЕДЕП-а су, упоредо са уласком Кфора на Косово, ишчезли са македонске границе, а од милијарду долара обећаних тајванских инвестиција, никла је само жицом ограђена ливада надомак Скопља.

Неколико месеци касније, Немци, који ће се ускоро наћи на мети озбиљних критика због чињенице да су преко Шар-планине прилично несметано пролазили каравани натоварени оружјем, први су упозорили да су на македонском делу планине виђене групе наоружаних и униформисаних људи, који далеко од незаинтересованих македонских граничара патролирају гудурама.

Немачка упозорења пратио је и низ никада до краја разјашњених инцидената између војника Кфора и непознатих групица, чији су им припадници из забаве, или како би их уплашили, из снајперских пушака пуцали у панцире. Сви овакви инциденти догодили су се у брдима око Призрена.

Како је време пролазило, све чешће су избијале чарке између група наоружаних Албанаца и македонских војника и полицајаца, који су у таквим сукобима, по правилу, извлачили дебљи крај.

Сценографија за почетак сукоба у Македонији је, на тај начин, у приличној мери постављена, иако није било сасвим јасно какав су циљ зацртали лидери албанских побуњеника. Првобитно, локални команданти нове албанске формације су најављивали уједињење са Косовом, али су њихове амбиције убрзо сведене на амнестију, двојезичност и људска права, што је све укључено у споразум којим су на концу окончани сукоби.

Недуго затим, у западну Македонију прекомандовани су некадашњи официри ЈНА и ОВК, попут Гзима Остренија, који је током сукоба на Косову био главни војни саветник Рамуша Харадинаја. Његов брат Даут се због мешања у македонске ствари и 20 година после окончања сукоба налази на америчкој црној листи на коју га је, својевремено, уписао млађи Џорџ Буш. На том списку више од 15 година налазио се и Али Ахмети.

Истовремено са сукобима у Тетову, наоружане групе су контролисале неколико обронака Скопске Црне горе надомак Куманова и Арачиново, чисто албанско село које се наслањало на Скопље.

Евакуација из Арачинова

ОНА се утврдила у селу, одакле је локални командант на свакојаке начине претио властима уколико се усуде да нападну његове саборце код Тетова. Од десетина тек мобилисаних македонских војника делила их је барикада насред пута и утрина која је раздвајала положаје сукобљених страна. Уз шикару која је окруживала ливаду биле су разбацане шкољке мецима избушених аутомобила.

Западни посматрачи су положаје "Команданта Хоџе" сматрали неосвојивим, али су се опсервације показале одокативним, пошто су сукоби окончани после неколико налета хеликоптера и крајње контроверзне евакуације припадника ОНА из тога села.

Судбину фронта у Арачинову запечатио је договор албанских лидера, политичких и војних, који су се уз озбиљан притисак Запада у Призрену сложили да је мирно решење једини начин за решавање сукоба, што је покренуло ужурбану дипломатску активност, па су крајем јуна то село непрестано походиле делегације ОЕБС-а, европски посматрачи и специјални представник НАТО-а Питер Фејт.

Албански лидери су инсистирали да по њиховом повлачењу у Арачиново не улазе македонске снаге безбедности, те да се припадници ОНА распореде по околним селима са свим оружјем и опремом. На крају, Хоџине снаге су брже-боље евакуисане аутобусима, а западне дипломате тврде да бројни емисари уопште нису били заинтересовани за албанске борце, већ 17 страних инструктора, који су их у то време обучавали.

Истовремено, повремене пуцњаве у Тетову прерасле су у прави рат, при чему су албански побуњеници, њих око 130, заузели положаје око турског утврђења Кале, са којег се пружао савршен поглед на центар града. С времена на време, пар припадника ОНА би, скривени иза зидина куле, или нагорелих рушевина тек уништене куће, запуцали по Македонцима, који би им, без претераног ентузијазма, одговорили.

Пуцњава је одмах растерала међународне посматраче, који су се из стратешки савршено постављених кафана у центру града, брзо евакуисали на резервне положаје, неколико стотина метара низ улицу, одакле су из блиндираних џипова, двогледима, пратили развој догађаја. Њихов опрез није био безразложан, јер су средином јула на мину налетела и погинула тројица европских посматрача.

Недуго по стратешком повлачењу посматрача, Тетово су напустили и припадници Бундесвера, чији је део логистике за мисију на Косову био смештен у тетовској касарни. Немци су се из града повукли пошто се један од њихових војника посекао на срчу насталу пошто су се од детонација поломила стакла на касарни.

Тетовски Монте Касино

Застрашујуће су звучале салве које је, чинило се напамет, испаљивала македонска артиљерија из хаубица и ракетних бацача далеко изнад видљивих положаја припадника ОНА, означујући почетак велике офанзиве, смишљене како би се албански побуњеници отерали што даље од града.

У граду је, хитно, уведен полицијски час, што је практично значило да је полиција могла да ухапси било кога ко се после шест по подне нашао на улици. Блокада је постављена на улазу у град, али се у Тетово могло у било којем тренутку, кроз прашњави пут који је водио кроз шибље ни 200 метара од полицијског контролног пункта.

Војни посматрачи, који су турску Кулу поредили са Монте Касином, брзо су остали без саговорника, пошто се после свега неколико сати истинских борби, на зидинама појавила македонска застава. Истини за вољу, Немци који су разноразним направама пратили кретање побуњеника, од почетка сукоба у Тетову тврдили су да њихов број на положајима око града није прелазио 25 бораца.

Албанци би повремено распалили низ брдо, у недостатку бољих мета, махом нишанећи зид на крају слепог сокака. Понеки метак прозвиждао би и главним градским тргом, што је бројне новинаре, које је посебно инспирисао поглед на фронт, научило памети па су се брзо склонили у околне улице. Ноћу, на насумични рафал с планине, одговарано је и једнако ефикасним пуцњима из пиштоља.

Борбе су се водиле и на прилазима селу Селцу, које је неколико дана било центар сукоба полиције и припадника ОНА, све док пуцњава, наједном, није утихнула. Последњи рафали у том селу означили су крај војног дела македонске кризе, која је у неким тренуцима допирала и до тетовских улица.

Акција стадион

Најближе озбиљним градским борбама, Тетово је доспело после пуцњаве код стадиона локалног Фудбалског клуба Тетекс, друголигаша у време старе Југославије.

Полицијски пункт, опремљен совјетским митраљезом калибра 12,7 милиметара и још једним пушкомитраљезом, био је педантно заштићен врећама песка испред којих је била гомила чаура испаљене муниције, када су из металик-сивог "марутија" истрчала двојица путника, отворили гепек и замахнули гранатом ка полицији. Уследио је стравичан рафал који је трајао десетак секунди, после чега су око избушеног аутомобила лежала двојице Албанаца.

Један приштински дневник је слику догађаја "модификовао" тако што је наместо бомбе "фотошопирао" мобилни телефон, али та медијска финта није имала претерано значајан утицај на развој догађаја, пре свега јер се полицијски пункт налазио на редовној траси коју су свакодневно походили ратни фотографи, па је снимака овог догађаја било сијасет.

Пар година раније на Косову, сахране Албанаца страдалих у сукобима са полицијом представљале су одличну прилику за промоцију локалних команданата, што је често резултирало жешћим сукобима и ширењем побуне. У тетовском крају, међутим, то није био случај јер се на сахрани убијених у пуцњави код стадиона није појавио ни један од команданата ОНА.

Током сукоба у Македонији одиграна је и једна од најнапетијих утакмица у историји спорта на Балкану. Фудбалери македонског Вардара и албанске Слоге, највећих конкурената за освајање титуле првака, истрчали су на терен око којег су били паркирани оклопни транспортери. Иако је најављиван озбиљан сукоб навијача, што је почетак утакмице померило 24 часа, утакмица је протекла без инцидената, махом јер никоме здравог разума није ни на памет пало да приђе стадиону. Слога је утакмицу добила резултатом 2:0.

Западни посматрачи су кратак дах албанске побуне објашњавали слабом логистиком и изостанком подршке међународне заједнице. Иако је у Македонији и после рата остало прегршт оружја, сложена логистичка операција била је тешко изводива и због чињенице да је Кфор предавао македонским властима обавештајне податке и из ваздуха снимљене фотографије кретања и положаја припадника ОНА. Американци су у једном селу на Косову ухапсили униформисаног Албанца, а Немци су на обронцима Шар-планине ватром из снајпера и минобацача плашили водиче шверцерских каравана, који су се, неретко, врећали пут Косова. Из Призрена су у Тетово пребачена и четири тешка тенка "леопард", чији су нишански уређаји служили за праћење кретања албанских побуњеника.

Украјинска веза

Потпуно голе Украјинке панично су јурцале ходницима локалног хотела "Македонија", када су се изнад града, изненада, појавиле до тада непознате летелице. Пар половних јуришних хеликоптера Ми-24, уз озбиљну буку, прелетео је центар Тетова и распалио по обронцима Шар-планине, чиме је почео ваздушни рат у Македонији.

Хеликоптери су из Украјине стигли средином марта, када је слабо опремљена македонска војска, односно остаци некадашње ЈНА у мало бугарскијим униформама, добила прва озбиљна појачања. Никада се није сазнало каквог је ефекта, осим психолошког, имао њихов напад на припаднике ОНА, али други Украјинци умало нису страдали у акцији њихових пилота, када су јуришни хеликоптери грешком напали украјинско-пољску патролу која је јурила шверцере оружја на Косову.

Једини губитак македонског ратног ваздухопловства био је удес транспортног хеликоптера Мил Ми-17 чији се ротор запетљао у далековод код зимског центра Попова шапка.

Летелице су из Украјине стигле после обећања тадашњег министра финансија да Скопље има две милијарде марака резерви за ванредне ситуације, па су осим хеликоптера, стигла и два јуришна авиона "сухој" Су-25, којима су, као и хеликоптерима, управљали Украјинци. У првој акцији, "сухоји" су прелетели Арачиново да би неколико дана касније насумице избацили бомбе на скопско селу Радушу, које су контролисали припадници ОНА. "Сухоји" су, после рата, годинама трунули на стајанци војног дела скопског аеродрома Петровец.

Иако су шефови ОНА тврдили да на располагању имају силне "стингере" и "стреле" на македонске авионе и хеликоптере, током сукоба није испаљена ниједна. Тек неколико хеликоптера лакше је оштећено ватром из аутоматског оружја.

Жртве македонског рата

Рачуна се да је током сукоба 2001. године у Македонији страдало око 200 људи, док је у једном тренутку процена о броју расељених достигла 200.000. Тај се број махом односио на Тетово, Куманово и делове Скопља, који су се, за сваки случај, етнички хомогенизовали.

Стваран број мртвих испоставило се годинама касније, немогуће је открити. Званично, страдала су 72 македонска војника и полицајца, док је број жртава на албанској страни била мистерија којом су се у једном тренутку озбиљно бавиле западне обавештајне службе, посебно у коповима у којима су власти бивше Југославије тражиле уранијум, али и око гробаља у околини Призрена.

Годинама после сукоба, на списку несталих налазила су се имена десетак Македонаца, Албанаца и Бугара. Македонска полиција тврдила је да је током сукоба страдало десет цивила – Македонаца.

Због смрти десет албанских цивила у селу Љуботену код Скопља, Хашки суд осудио је тадашњег министра унутрашњих послова и ровињског кафеџију Љубу Бошковског и телохранитеља Јохана Тарчуловског на затворске казне. "Случај Љуботен" једини је догађај који је тај трибунал процесуирао, мада су Македонци у неколико наврата тражили да тим Карле дел Понте начини оптужницу у отмици шест радника фирме "Мавровка".

Сукоби у Македонији окончани су потписивањем Охридског споразума, који је надживео сијасет влада и неколико озбиљних оружаних криза, које су од 2001. године потресале ту државу.

Двадесет година после сукоба, Македонија је после компликованих преговора са Грцима, постала Северна, запад је испунио тек део обећања датих још током рата на Косову, а јајца у тој држави коштају 95 денара. Али Ахмети је, у склопу америчке политике према којој део проблема неизоставно мора да постане и фактор решења, у наредних 20 година био део свих коалиционих влада у Македонији, али су његово име Американци још петнаестак година, све до администрације Доналда Трампа, држали на "црној листи".