Ђачко доба у Украјини: Полазак у школу уз сирене за ваздушну опасност

Наставни дан у кијевској гимназији почео је упозорењем на ваздушну опасност. Први час ученици су пратили у склоништу. 

"Навикли смо нажалост, ученици знају како да се понашају и шта да раде да би били безбедни", истакла је директорка школе Татјана Пушкарова.

Школа у једном од најгушће насељених делова Кијева, основана пре 17 година, има 1.700 ученика. Онлајн часове почели су да слушају три недеље од почетка рата. Сада долазе на наставу – њих око 1000.

"Већина ученика из овог одељења долази у школу, њих седморо прати онлајн, али навикли смо на то, познато нам је све из времена ковид-карантина. Радимо упоредо и онлајн и офлајн", појашњава професорка енглеског Наталија Канјука.

Прва три месеца рата, директорка Пушкарова, живела је са колегама у школи. Сећа се да су од првог дана имали један задатак – да организују помоћ. За почетак, отворили су склоништа.

"Школе су радиле као база подршке. Знали смо да не смемо да паничимо, да морамо да слушамо упутства министарства образовања како бисмо били спремни да наставимо да радимо, да бисмо показали да је код нас безбедно и да можемо да помогнемо људима", присећа се Пушкарова.

Од 1. септембра, многи родитељи били су уверени да је школа безбедно место. Већ у октобру почело је бомбардовање енергетске инфраструктуре. Нестанак струје био је додатни изазов.

"Најгоре је било када нисмо могли да приступимо интернету, тако да смо морали да прекинемо онлајн наставу, а ђаци су морали да уче под лампама имамо и ученике који иду у школу у иностранству, али и даље слушају наставу у нашој школи, јер желе да имају украјинско образовање", додаје Пушкарова.

После годину дана рата, деци Украјине на првом месту потребан је мир. Према подацима Уницефа, њима је неопходна хуманитарна помоћ. Више од 5.000.000 деце избеглица из Украјине суочило се са прекидима у образовању. Двоје од троје њих не похађа наставу у земљи у којој борави.

Професорка Карина Боховик навела је да постоји разлика између физички присутне и одсутне деце.

"Тешко је помагати деци која су далеко, са онима који су овде је лакше. Грлимо се, причамо, стално питамо ‘како си’, ‘како иде’, ‘какав је био викенд’, ‘да ли је све у реду’. Првог септембра смо имали вежбе како да се понашају у случају ваздушне опасности, већ сутрадан смо чули прве сирене, а сада су се деца већ навикла, шале се, играју се, као што деца увек раде", каже Карина Боховик.

Гимназија је на крају претходне школске године организовала чак и свечану доделу диплома. Избегле су заменили рођаци, а они који су остали у Кијеву имали су чак и матурски бал. Кажу, срећом, у то време нису се оглашавале сирене.