Шта је "Путинова доктрина" и ко се на њу позива

Многи се, када је реч о "Путиновој доктрини", позивају пре свега на његов говор одржан 18. марта 2014. године пред посланицима Државне думе, члановима Савета Федерације, шефовима руских региона и представницима цивилног друштва у Кремљу, два дана након што је одржан референдум на Криму на коме је одлучено да се присаједини Русији, а што је Запад назвао анексијом дела украјинске територије.

"Путинова доктрина" се пре свега односи на гледиште руског председника када је реч о спољној политици и међународним односима. Од припајања Крима Русији до данас, термин "Путинова доктрина", осим што се често користи када је реч о украјинско-руским тензијама, све чешће се и надограђује, па је тако стигао до терминолошког гиганта у виду "Путинове цивилизацијске доктрине у међународним односима".

Шта све то заправо значи? За Запад то значи да руски председник последњих деценија жели да промени оно што су Сједињене Државе и њихови савезници током 1990-их креирали као евроатлантску безбедносну архитектуру, а о чему Русија није питана.

Русији се оспорава европски идентитет и спочитава евроазијство. Путин је неколико пута поменуо идеје Лава Гумиљова, родоначелника евроазијства, у контексту улоге цивилизацијских и културних фактора у руској политици.

Лав Гумиљов је био син чувене руске песникиње Ане Ахматове и Николаја Гумиљова, такође песника, али и царског официра. Постао је истакнути друштвени географ, етнограф и антрополог чији се рад фокусирао на улогу културе, историје, географије и духовности у процесу формирања руске нације. Био је експонент руске посебности и величине.

Таква размишљања нису била популарна у време Совјетског Савеза због чега је Гумиљов провео више година у гулагу.

Бити јединствена цивилизација, према Гумиљову, не искључује прихватање ни европских вредности ни политичке мултипопуларности. Русија Гумиљова има своју велику судбину, али треба да буде отворена за међуцивилизацијски дијалог.

Путин сугерише да се цивилизацијска посебност Русије може користити не само у домаћој већ и у међународној агенди, а посебно када је реч о односима са суседним земљама, пре свега Белорусијом и Украјином због културних, историјских и верских спона, уз позивање на кијевску државу, односно древну Русију.

Другим речима, историја, култура и вера дефакто су фундаменталне везе које повезују Русију, Украјину и Белорусију.

Али нова парадигма могла би да значи и увођење цивилизацијског модела међународних односа и регионалног дијалога, у којем би културне/цивилизацијске сличности и разлике утицале на глобалне обрасце сарадње, конфронтације и зависности.

То можда не иде у прилог предоминантно Западном моделу, али је индикативно ћутање Кине, Индије и Ирана када је најновија украјинско-руска криза у питању.

То је највидљивије на примеру Индије, која не одговара на позивања са Запада на историјске везе и партнерства. Ћутање Индије о украјинској кризи произлази из покушаја да се балансирају односи са Русијом и Сједињеним Државама, познато и као индијска стратегија "вишесврстаности", засновано је на њеној историјској политици несврстаности.

Стратегија несврставања или вишесврстаности делом произлази и из страха од скретања пажње на сопствене територијалне спорове које Индија има пре свега са Пакистаном, али и Кином.

Не треба заборавити ни то да је Владимир Путин током пандемије коронавируса само неколико пута ишао у интернационалне посете. Са Џозефом Бајденом се састао у Женеви, разговоре у четири ока имао је, ван Москве, још само са индијским премијером Модијем пре два месеца, и са кинеским председником Си Ђинпингом током отварања Олимпијских игара у Пекингу.

Хантингтоново наслеђе

Али вратимо се коренима те нове цивилизацијске парадигме. Пре Путиновог доласка на власт, амерички конзервативни политиколог и професор на универзитетима Харвард и Колумбија, Самјуел Хантингтон, поред осталог, написао је за ову причу две важне књиге: "Трећи талас – демократизација на измаку 20. века" (1991) и "Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка" (1996). Нажалост, обе касно преведене за наше говорно подручје.

У првој књизи коју је Хантингтон писао у јеку промена политичких система, пре свега у источној Европи, он пише да су културолошке и економске разлике главни камен спотицања на путу демократизације у друштвима која немају претходно демократско искуство и чије културе и економије нису компатибилне са демократским начелима.

Теза о Западној култури, како пише Хантингтон, има непосредне последице по демократизацију на Балкану и у (тада и даље) Совјетском Савезу. Линију деобе, после завршетка Хладног рата и пада Гвоздене завесе, позивајући се на Вилијама Валаса, Хантингтон враћа на границе западног хришћанства из 1500. године где се Украјина управо парча на источни православни и западни католички део.

Шест година касније Хантингтон објашњава своју тезу о Украјини као поцепаној земљи. Хантингтон, не иде тако далеко као Путин до древне Русије, али помиње чврсте везе и савез два народа од устанка козачког вође Богдана Хмељницког против пољске владавине који се заклео на верност руском владару у замену за помоћ против Пољске. Совјетски лидер Никита Хрушчов је 300 година касније 1954. године Крим присајединио Украјини.

Хантингтон на крају оставља три могућа сценарија за украјинско-руске односе у будућности: први сценарио који оставља могућност сукоба Хантингтон на крају одбацује као најмање вероватан због цивилизацијских веза, подела Украјине на источни и западни део је могућа, каже Хантингтон, али само ако односи Запада и Русије почну да подсећају на односе из Хладног рата.

И на крају, трећи и највероватнији сценарио који Хантингтон помиње за Украјину је да ће она остати уједињена, поцепана, независна и да ће, хтела – не хтела, морати да блиско сарађује са Русијом.

'Thank you for your service', повратак америчких војника у Европу

Украјинско-руски сукоб није никоме у интересу и оставио би последице не само на регион већ и шире. Пумпање мишића на граници са Украјином, међутим, није само специјалност Русије већ и НАТО-а, са значајним учешћем америчких војника.

Не треба заборавити да САД, иако су у више наврата смањивале своје присуство у базама пре свега Немачке и повлачиле своје трупе за интервенције на Блиском истоку и у источној Азији, свој највећи прекоокеански војни контингент држе управо у Европи. Под плаштом послератног обећања чувања европске безбедности, преко хладноратовске равнотеже или пословичног позивања на америчке националне интересе, тек у Европи и сада борави око 80.000 америчких војника.

И тај број расте, а пукови се из западних земаља ЕУ све чешће релоцирају на крајње источне границе ЕУ, у Пољску и Румунију на пример. Само последњих дана више од 3.000 америчких војника је добило прекоманду за Пољску, а коњички пук од приближно 1.000 војника из Немачке ће бити пребачен у Румунију. Не треба заборавити ни неколико десетина америчких ловаца Ф-15 који су пребачени у базе у Румунији и Пољској.

У базама САД још најмање 8.500 војника чека у приправности да крене пут Европе. То је приближно броју америчких војника који су у последњем неславном турнусу напустили Авганистан.

И ту вероватно није крај. Али свакако јесте почетак новог круга реплика "Thank you for your service" (Хвала вам на вашој служби) у божићним филмовима и понеком холивудском блокбастеру са мирисом Црног мора или Поткарпатја.

Не треба заборавити ни присуство више од 5.000 морнара са америчког носача авиона на нуклеарни погон "Хари С. Труман" који су коинцидентно за Дан заљубљених добили заслужени одмор усидрени у близини Сплита.

Било како било, без обзира на то да ли "Путинова доктрина" постоји или не, оно што се не сме заборавити је да постоји нуклеарна доктрина Руске Федерације коју је Путин потписао средином јуна 2020. године, где прецизира у каквим ситуацијама Русија може да употреби ово оружје.

Већ прве од шест тачака забрињавају – то је нарастање противничких борбених ефектива на границама Руске Федерације и њених савезника (копно и море) које се састоје од груписаних интервидовских нападних снага, које у свом саставу поседују средства која могу да транспортују и употребе нуклеарно оружје.

Пре него што било ко потпали украјинско-руски фитиљ нека размисли о завршној сцени из филма 'Don't look up' (Не гледај горе), који је у више категорија номинован за Оскара, само уместо метеора нека замисли да према њему лети нуклерана бојева глава. И нека пусти Рахмањиновљево Свеноћно бдење, оп. 37: II, јер исход је исти.