Члан српског тима у Рамбујеу – Олбрајт нам је рекла: "Волим партизанске песме, али бомбе морају да падну"

Преговори у Рамбујеу трајали су од 6. до 19. фебруара 1999.

Српску делегацију предводио је Ратко Марковић, а чинили су је и Владан Кутлешић, Никола Шаиновић, Владимир Штамбук и Војислав Живковић.

У делегацији су били и представници мањинских заједница на КиМ из редова Бошњака, Турака, Египћана... Гуљбехар Шабовић, Зејнелабедин Курејши, Фаик Јашари, Сокољ Ћусе, Рефик Синадиновић, Ибро Вајт, Ћерим Абази.

Ромску заједницу заступао је тадашњи народни посланик и новинар РТВ Приштина Љуан Коко.

У разговору за Интернет портал РТС, Коко објашњава да је већ првих дана преговора било јасно да западни медијатори не желе постизање суштинског договора, а да је бомбардовање СРЈ и долазак међународних снага КФОР-а означило и егзодус Рома са Косова и Метохије који траје до данас.

За њега је најпоразније што се ни 27 година касније не зна колико је Рома убијено и нестало после доласка мировних снага на КиМ јуна 1999.

Без спремности на договор

Конференција у Рамбујеу била је последица озбиљних оружаних сукоба и кризе на КиМ 1998. године.

Коко истиче да је српској делегацији било јасно да то неће бити место где ће се договорити трајан мир.

"Одмах на старту смо видели да од преговора неће бити ништа зато што никада нисмо добили комплетан документ шта споразум подразумева, него део по део. И док смо решавали неке генералне уопштене ствари, на оним кључним стварима су се стално мењале бројке", каже Коко.

Тим међународних посредника у Рамбујеу чији су представници тзв. Контакт групе: САД, Велике Британије, Француке, Немачке, Италије и Русије.

„Постоје тренуци када је историја у рукама неколицине људи. Рамбује је један од тих тренутака. Судбина Косова, али пре свега судбина жена, мушкараца и деце који тамо живе, зависи од вас. Оквир је јасно дефинисан од стране Контакт групе: суштинска аутономија Косова у оквиру Србије. На вама је да покажете одговорност и храброст да донесете одлуке које могу донети мир и стабилност региону", поручио је у уводном говору тадашњи председник Француске Жак Ширак.

Љуан Коко каже да је његов утисак о намерама Контакт групе у Рамбујеу остао исти и 27 година касније.

"Није било никакве спремности, поготово нису хтели много да слушају о положају мањина на Косову и то је био велики проблем. Нажалост, то је била фарса у којој је Србија тешко оштећена", сматра Коко.

Албанску делегацију у Рамбујеу предводио је Ибрахим Ругова, а међу преговарачима је био и представник тзв. ОВК Хашим Тачи.

Партизанске песме и бомбе

Коко каже да није било директних преговора две стране, нити одвојених састанака, како са Тачијем тако и са другим албанским представницима.

"Једном је Ибрахим Ругова случајно залутао у наше крило дворца и то је било све од 'директних сусрета'", наводи.

Додаје да је српска делегација покушала да дође до компромиса у директним разговорима са тадашњом државном секретарком САД Медлин Олбрајт.

Као повод је искоришћен његов рођендан, 16. фебруар.

"После првих и других разговора који ничему нису водили јер се увек појављивао неки нови папир, дошли смо на идеју да за мој рођендан буде позвана америчка секретарка. И она је дошла на тај рођендан који је делегација организавала за мене. Хтели смо да чујемо њено мишљење, а рекла је: 'Волим српске партизанске песме, али бомбе морају да падну'. Јесте било смешно, али толико је било и трагично. У ствари, она је озбиљно мислила да ће тако бити, и тако је било", каже Коко.

Након преговора у Рамбујеу уследили су нови састанци у Паризу од 15. до 18. марта, али такође без јасног резултата.

Под притиском САД албанска страна је прихватила споразум Контакт групе, а представници СРЈ су одбили да дају пристанак да НАТО трупе пролазе кроз земљу, а да на КиМ буду распоређење међународне снаге под окриљем УН.

"Моментални егзодус" Срба и Рома са КиМ

Претња бомбардовањем СРЈ остварена је 24. марта.

Коко каже да је то био "моментални егзодус" у коме су осим Срба највише страдали припадници ромске заједнице.

"Турци су нашли модел да се окрену на ту страну, а све друге мањине су биле концентрисане у неким деловима и некако су били заштићени. Роми, као и Срби били су свугде по Косову и та хајка и терор који је настао: паљење, ломљење, убијање по великим насељима је значио крај за ромску заједницу", истиче Коко.

Објашњава да је у периоду од пар месеци више од 80 одсто Рома било принуђено да напусти Косово и Метохију.

"Разне албанске снаге: УЧК и банде, циљано су нападали и убијали Роме који ничим нису били умешани у сукобе. Али, то је био знак да морају да напусте Косово", објашњава.

Према ранијем попису на простору КиМ је било око 98.000 Рома.

Коко каже да их је данас на КиМ тек око 10.000, а да власти у Приштини и међу њима иницирају поделе.

Они који су отишли уточиште су нашли у централној Србији, а затим су отишли на Запад.

"Сада се велика већина ромског народа налази у Немачкој, Италији, Шведској, Данској....".

Коко је председник Центра за едукацију Рома и етничких заједница.

Један од циљева ове НВО је и да се сазна тачан број убијених Рома на КиМ, али и попишу сви нестали током и након рата 1999.

"Не зна се колико је убијено. Нажалост, не зна се ни колико је нестало. Још увек немамо комплетну документацију. Интензивно трагамо за новим подацима, али то иде тешко. Тешко долазимо до људи који ће говорити о својим настрадалим члановима породице. То је још увек енигма. Страшно је када ни после 27 година не знамо ко су биле жртве", наводи Коко.