Договор Лондона и Приштине о прихвату илегалних миграната – како ће то утицати на Србију и регион

Радош Ђуровић каже да се договор Лондона са Приштином могао и очекивати јер су тамошње власти и раније имале аранжмане о прихватању миграната или странаца на издржавању казне затвора навевши примере Данске, Белгије и САД.

Сматра да је Приштина изашла у сусрет захтевима Велике Британије као неку врсту контрауступка.

“Приштинским властима је речено да морају да улажу у безбедност и ту постоје разни аранжмани са Великом Британијом, са другим земљама и то је можда нека врста контрауступака који се испољава на пољу миграције”, навео је Ђуровић.

Наглашава да у том прихватању миграната постоје разне непознанице попут шта се дешава са тим људима после самог поступка, да ли Приштина има капацитете да те људе врати у њихову земљу порекла, да ли ће бити просто пуштени да сами оду и онда поново бити у могућности да пробају да се пробију до Западне Европе постојећим балканским рутама.

Хладан пријем у већем делу региона

Идеја о прихвату миграната није наишла на одупшевљење у земаљама окружења. Северна Македонија је то одлучно одбила, из Црне Горе су рекли да разматрају, премијер Србије Ђуро Мацут рекао је да да о томе тек треба да се разговара.

Ђуровић каже да се сада намеће питање да ли је смисао таквог договора да ти могранти остану на једној територији до краја живот или да земље Балкана које примају буду само једна станица ка повратку тих људи. Ту сад зависи од политика, од онога шта је идеја земаља које предлажу такве аранжмане, наводи Ђуровић.

Како подсећа Радош Ђуровић, сама Велика Британија је већ имала један озбиљан проблем када је хтела да људе измести у Руанду и да тамо да спроводи азилне процедуре и да људи који добију азил у Британији, у ствари тамо бораве и живе.

“Судови Велике Британије су то зауставили. И сада владе тих земаља мењају приступ. Они сада говоре управо о томе да се ради о првом кораку измештања људи који су добили негативне одлуке”, додаје Ђуровић.

Указује на то да је у таквим ситуацијама много лакше када је реч о праву, јер за особе које су прошле азилну процедуру и добили негативну одлуку, нема никаквих правних препрека да буду измештене са територије Велике Британије у неку трећу земљу.

Хотспот у Албанији на чекању, за годину дана примљено само 150 људи

Италија и Албанија су потписале споразум о прихвату миграната који је требало да заживи још октобра прошле године.

Сања Лучић, дописница РТС-а из Италије, такозвани хотспот, тај центар за примање имиграната у Албанији који је предложила изградила по цени од 41 милиона долара италијанска влада, наишла је одмах на велико негодовање опозиције, пре свега левице.

“У тај хотспот у Албанији за годину дана је примљено свега 150 људи, а 32 особе су враћане у своје земље порекла”, наводи Лучићева.

Наглашава да је левица била апсолутно против депортовања илегалних имиграната ван границе Италије, иако су ти хотспотови у Албанији заправо били под италијанском јурисдикцијом. Након тога је италијански суд у Риму одбио да се сви имигранти депортују.

Подсећа да имигранти у Италију најчешће стижу преко острва Лампедуза и говоре заправо да им Италија и није крајње одредиште. Међутим, на крају остају у тим такозваним ЦПР, центрима за задржавање.

Како наводи, то нису класични затвори, али по свему подсећају на њих а медијима је тамо забрањен приступ. “Неки који су успели да уђу кришом забележили су драматичне призоре”.

Лучићева подсећа да је Италија увек на централном месту у самој Европској унији када се ради о имигрантима. Наиме, представници 13 држава чланица састали су се са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен на неформалном самиту који су организовале Италија и Данска и Холандија како би разговарале о тим иновативним решењима у области миграција.

“Након тог састанка италијанска премијерка Ђорђа Мелони потврдила ту линију пооштравања политике повратка и проширења те листе такозваних сигурних земаља порекла”, наглашава Лучићева.

Каже да је циљ је стварање тих неких центара, тих такозваних ЦПР центара, али ван Италије. “Италија је преоптерећена, то је земља која у овом моменту има 300.000 нелегалних имиграната и то је податак за 2024. годину”, додаје Сања Лучић.

Указује на то да највећи број мигранта који жели да остане у Италији покушава да дође на север земље у коме као најразвијенијем има и највише посла.

Лучићева која живи у Милану, каже да и представници власти и грађани са којим је разговарала тврде да је стопа криминала порасла и да осећај несигурности влада на улицама.

Има доста агресије, дакле на улицама можете да присуствујете разним дешавањима чији су учесници често имигранти и то су људи који једноставно су очајни због тога што не налазе посао, нису добили документа, не знају како на други начин да се снађу и Италија заиста има један велики проблем, истиче Лучићева.

“Тако да Мелонијева и Европска унија покушавају да реше проблем тим спољним такозваним центрима, односно спољним сигурним земљама међу које би могле да уђу и Србија и Западни Балкан”, закључује Лучићева.

Миграција у Србији "ван радара" система

Радош Ђуровић указује на то да је миграција у Србији отишла “ван радара”, ван система центара за прихват и да се зато стиче погрешан утисак да миграција нема.

"Ми имамо свега четири кампа који кооперативно раде када је реч о примању миграната. али то није довољно и чини се да људи нису у камповима већ на неки други начин пролазе кроз нашу територију. Али неки утисак јесте да их нема као раније, у Београду их много било по парковима", каже Ђуровић.

"Та четири кампа су врло често празна, а да миграторне руте се сада спроводе мимо кампова. То су значи или неки станови, нека склоништа где их кријумчари смештају на ширем ободу града и Београда и других места, ван очију јавности, ван очију грађана, тако да ми истиче утисак да миграција нема", додаје Ђуровић.

Према проценама Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, најмање 25.000 људи од почетка године регуларно ушло и прошло даље.

“То је мање него у претходној години. Оно што је опасност, а што је истакнуто и на самиту у Лондону, јесте организован криминал, односно све софистициранији начини како се ти људи превозе даље, ван очију система и јавности”, закључује Ђуровић.