Дејтон, три деценије касније – гарант мира којем је потребнa реформа

Три деценије после потписивања Дејтонског мировног споразума, не само да се познаваоци сећају историјског момента који је окончао рат у Босни и Херцеговини, већ и критички преиспитују његово наслеђе. Виђен је као прекретница која је уредила комплексне структуре и политички систем. У региону Западног Балкана, када се проблеми јављају свакодневно, питање је колико такви договори могу да помогну, посебно у тренутном геополитичком контексту.

Основни циљ Дејтонског споразума, за познаваоце, испуњен је тиме што је мир обезбеђен. Ипак, они који су незадовољни, не крију задршку – после три деценије није функционалан. Иако констатују да се ради на побољшању, сматрају да је важно да се утврди полазна тачка у случају измене или ревизије.

"Дејтон је свакако био компромис и до тог компромиса 1995. године дошло се веома тешко. Чини ми се да ће трагање за новим компромисом у наредном периоду бити још теже. Данас имамо удаљене ставове, проблеме између политичких лидера и између народа. То се додатно распирује спољним утицајима", истиче доцент на Факултету политичких наука Деспот Ковачевић.

Једно од решења које се појављује у јавности јесте формирање Дејтона 2, са чиме је сагласан и Стефан Сурлић, доцент на Факултету политичких наука.

"Односно, идеја да стране које имају одређени проблем седну за сто и зауставе било какву могућност да дође до неког новог конфликта – да се затворе у некој војној бази и да лидери онда изађу са финалним споразумом уз водећу улогу САД. Друга стратегија је да се проблеми решавају један за другим, појединачно и одвојено, то јест, да немају ту неку регионалну структуру. И то је неки приступ који је до сада пропагирала Европска унија", наводи Сурлић.

Наводи и да је већ дуго актуелна ситуација нефункционисања.

"Када дуго имате ту ситуацију, проблеми се нагомилавају. Ти нагомилани проблеми сада не могу да се решавају споља, јер и спољни актери имају своје унутрашње и проблеме спољне природе којима се баве. Чини ми се да је трагање за компромисом као почетном тачком за разговоре тренутна тема, не шта је решење него како почети разговоре за решење", закључује Сурлић.

Битна улога Америке

Док је став Брисела да се проблеми решавају један по један, Вашингтон нагиње ка театралнијем исходу. Са дистанце од 30 година, америчка дипломатија носи и позитиван и негативан утицај на догађаје. Било је фаза, кажу познаваоци, деангажмана. Последњи јасни сигнали били су улазак Црне Горе и Северне Македоније у НАТО 2017. и 2020. године. Потом и потпис три стране на Вашингтонски споразум у циљу нормализације економских односа Београда и Приштине. Милан Крстић са Факултета политичких наука то не види као дугорочни договор.

"То је краткорочни економски оквир. За разлику од тога, Дејтон је и даље темељ институционалног устројства БиХ – успешан или неуспешан, можемо да полемишемо", сматра Крстић.

Када је реч о поређењима деловања админстрације Била Клинтона и актуелног сазива Беле куће предвођеног Доналдом Трампом, Крстић напомиње да они имају исту тактику.

"Обојица су користила такозвану корективну дипломатију – која укључује санкције, притисак, и преговарање кроз силу, што је донекле функционисало у Босни 1995. Ипак, постоје и велике разлике: Трампова дипломатија била је краткорочна и често импровизована. Његов приступ Ирану, Јемену и Балкану био је више тактички него стратешки. Дејтон је, за разлику од Вашингтонског споразума, обезбедио неку врсту дугорочне регулације – упркос свим својим манама, он остаје оквир за институционални живот у БиХ", објашњава Крстић.

Подвлачи да без учешћа Америке нема договора.

"Некако делује да је сувише мека европска политика и наравно да и лидери прижељкују да Американци буду неки који ће променити у потпуности политичку стварност Балкана", закључује Сурлић.

Стабилност у региону, закључују, јесте крхка и, како кажу, не треба очекивати лаке договоре. Када је реч о дугорочним решењима, предвиђају почетак од нове основе, уз праћење последица свих претходних потеза.