Кристофер Хил и Србија, повратак у будућност

Слободан Милошевић и његови сарадници имају број телефона амбасадора Хила и увек могу да ступе и контакт с нама, рекао је Ричард Холбрук, пре него што су тројица америчких дипломата у глуво доба ноћи између 23. и 24. марта 1999. године сели у авион и одлетели за Брисел.

Трећи путник у авиону из Београда, будући портпарол Стејт департмента и амбасадор у Македонији, Филип Рикер, око пола четири изјутра је рекао да "нема пуно разлога за оптимизам".

Хилов телефон, како је историја показала, никада није зазвонио, а петнаестак сати касније НАТО је почео бомбардовање СР Југославије. Састанак са Милошевићем био је последњи пут да је Кристофер Хил, у дипломатској мисији, боравио у српској престоници.

Дан касније, са осталим америчким дипломатама склонио се у подрум амбасаде у Скопљу, одакле је тражио помоћ локалне полиције не би ли се зауставили македонски демонстранти, који су каменицама, моткама и Молотовљевим коктелима гађали зграду, протестујући због почетка ваздушних удара.

Пре него што је македонска полиција шок-бомбама и сузавцем прекинула протест, демонстранти су запалили неколико аутомобила и клима-уређаја и поломили стакла на улазу у зграду. Први пут, у Македонији су се појавили тенкови и хеликоптери НАТО-а – претходница "снага за могућу копнену интервенцију" које ће неколико месеци касније чинити Кфор. Рат је почео.

Дечко који обећава

На кормило процеса којим су Сједињене Државе желеле да реше косовску кризу, Кристофер Хил је дошао постепено. Прво "изокола", као амерички амбасадор у Македонији, којем су Београд и Приштина, бар географски, били једнако удаљени. Затим је, корак по корак, преузимао контролу над остатком преговарачке "тројке" Европске организације за безбедност и сарадњу, коју су, поред њега, чинили не претерано убедљиви Волфганг Петрич и готово невидљиви Рус Борис Мајорски.

Утицај "тројке" на неколико струја међу косовским Албанцима и представнике Београда, уз истовремено уважавање резерви скептичних Македонаца, топио се пропорционално броју састанака које су Рус, Американац и Аустријанац имали са тадашњим лидером косовских Албанаца Ибрахимом Руговом, његовим ривалима из бројних политичких струја и представницима Београда, па је Контакт група, коначно, одлучила да "тројку" сведе на само једног преговарача – Кристофера Хила.

Уз подршку једног од твораца Дејтонског документа, Џима О’Брајена, Крис Хил је косовским Албанцима и Београду представио предлог решења, које се није претерано бавило статусом Косова већ, пре свега, локалним нивоима власти и ограниченим овлашћењима покрајинског парламента.

Тај предлог је покренуо "шатл дипломатију", или бесомучне консултације са две стране о садржају документа. После неколико месеци и низа озбиљних криза које су се развијале независно од преговарачког процеса, номадска дипломатија није уродила претераним напретком, јер су обе стране сматрале да би привремене одредбе документа, у стварном животу, могле потрајати заувек.

Власти у Београду су, крајем новембра 1998. године, представиле сопствени предлог решења који су Албанци, без удубљивања у садржај, одбили, док га је међународна заједница у великој мери игнорисала.

Београд и косовски Албанци сложили су се, током овог дипломатског процеса, само једном – када су у децембру 1998. године одбили трећи Хилов предлог, након чега је читав преговарачки процес запао у ћорсокак, а америчка претња војном интервенцијом је са реторичке, како су се ратни бродови и авиони приближавали Балкану, постепено прелазила у стварну.

По шумама и горама

Паралелно са преговарачким процесом, у игру је, постепено, увео и представнике Ослободилачке војске Косова, са којима се састајао, прво тајно, а затим и јавно покушавајући да формулише њихов даљи утицај и процес демилитаризације.

Суштински, бивши борци, као што се у јуну 1999. године и догодило, морали су да скину униформе и закопају оружје, како би, прекомандовани у партију, постали део косовске политичке сцене.

Представници САД и ОВК састајали су се тајно неколико месеци пре него што је 22. јуна 1998. године у Јуник стигао специјални изасланик САД за Балкан Ричард Холбрук. "Трики Дик", како су звали најмоћнијег америчког дипломату, у Јуник је стигао у пратњи Кристофера Хила, Тине Кајданов, Фехмија Аганија и неколицине новинара.

Од тог тренутка, Америка је ОВК сматрала незаобилазним делом политичког процеса на Косову. Припадницима те формације Холбрук је, ако је веровати сведоцима догађаја, јасно рекао да се морају решити утицаја радикалних исламиста, што се неколико месеци касније и десило, када је Агим Чеку на челу команде ОВК заменио Сулејмана Селимија.

Хил никада није одговорио на питање како је ОВК, коју је Холбруков претходник Роберт Гелбард назвао терористичком организацијом, за само неколико месеци постала поуздан политички партнер.

Истовремено, власти у Београду, које су косовску кризу сматрале унутрашњим проблемом тадашње СР Југославије, у неколико је наврата упозоравао да у борби против ОВК смеју да користе само полицијске, а никако војне јединице.

Прерано сазвана конференција у Рамбујеу

Када је, после неколико месеци "шатловања" између Београда и Приштине, постало јасно да овакав приступ у догледно време неће донети опипљиве резултате, Контакт група је задужила Хила да обезбеди сагласност двеју страна за преговоре о принципима широке аутономије у оквиру тадашње Југославије.

На столу је, пред преговарачима, тада била већ шеста или седма верзија Хиловог предлога, а Американци су инсистирали да се што пре организује међународна конференција, слична Дејтонској, на којој би представници Београда и косовских Албанаца били затворени до постизања решења.

Сазвана је конференција у Рамбујеу, што је наишло на озбиљан отпор неколико западноевропских држава и њихових дипломата укључених у развој догађаја на терену. Сматрали су да је прерано за такав потез, пре свега зато што представници Београда и Приштине, претходно, нису постигли богзна какав напредак у читавом преговарачком процесу.

Истовремено, за шефа албанске делегације постављен је Хашим Тачи, политички лидер ОВК, чиме је суштински занемарен утицај који је имао тада неприкосновени лидер косовских Албанаца, Ибрахим Ругова.

Конференција у Рамбујеу је, из безброј разлога, завршена без споразума, а Кристофер Хил је последњи пут у Београд допутовао 23. марта како би Слободана Милошевића приволео да прихвати услове, које је претходно у неколико наврата већ одбио.

Посткосовски циклус

После ангажмана на Балкану, Хил је био део сложених преговора о севернокорејском нуклеарном програму, који је осим Вашингтона и Пјонгјанга, укључивао и Пекинг. Пред одлазак у пензију, из које се управо вратио, преговарао је формирању свеирачке владе у Багдаду.
Криза у БиХ траје непрекидно већ четврт века, дијалог о Косову такође, људи које је Хил желео да избегне у ирачкој влади на корак су од преузимања власти, док севернокорејска нуклеарна криза и даље потреса међународне односе.

Уз још неколико потеза које је администрација у Вашингтону предузела последњих недеља, именовање Криса Хила може се протумачити и као покушај Вашингтона да се озбиљније укључи у ову фазу косовског процеса.

Западне дипломате, које су провеле године на Балкану, нерадо се враћају. Хилова одлука представља изузетак на много начина. Вратио се из пензије, враћа се на Балкан и већ се ствара фама о америчком великом повратку на Балкан. Када коначно стигне на Дедиње, суочиће се са бројним проблемима и чини ми се да ће му мудрост бити већи савезник него чврста рука.