Северна Ирска, Северно Косово

Кад се погледају та два доминантна догађаја прошле седмице – с једне стране отворено груб третман који је британска премијерка Тереза Меј доживела на хитном, ванредном, ко зна ком по реду самиту ЕУ о Брегзиту, с друге стране млаке реакције Брисела на неуставно проглашење косовске војске, оно што упада у очи је радикална асиметрија.

Брегзит је за преосталих 27 чланица ЕУ, плус бриселска егзекутива као неслужбена 28, постао питање страствене нетрпељивости према британским мегаломанским визијама.

На почетку процеса, у лето 2016. Унија је жалила, патила и молила Лондон да још размисли; сада, кад је то постао ружан случај развода, Лондон је тај који жали, пати и моли, док Унија "са ужасом и фасцинацијом" (чести коментар континенталних медија) посматра политичку и друштвену дезинтеграцију Уједињеног Kраљевства.

За разлику од тога, косовски проблем се среће емотивно хладно и неутрално, у терминима "две стране" које никако да се договоре, иако их читава интернационална заједница моли и преклиње.

Споменути да је у тај "дијалошки" ринг Београд послан завезаних руку и ногу, а Приштина физички неспутана у острашћеном модусу освете за сто и кусур година изгубљеног времена, није популарно у Бриселу.

Док са ужасом и фасцинацијом посматра нервни слом службеног Лондона, ЕУ одбија да погледа било шта друго. На пример косовску тематику, са потенцијалом да од регионалног нарасте до европског, чак и глобалног проблема, и то у свега неколико сати.

Ту незаинтересованост и дистанцу појачава наглашена употреба граматичке негације у службеним саопштењима којима се критикују последњи потези Приштине.

Беч збуњено, НАТО амбивалентно, употребљавају фразе "не помаже", "не доприноси решењу", "није добар моменат"; док Берлин у акту надахнутог цинизма посеже за двостуком негацијом "надамо се да неће допринети погоршању".

Тај тип дипломатског језика у преводу значи – шта је, ту је, навикните се.

Чије заставе на ветру

Али ако је европска политика у односу на Косово разумљива и предвидива, будући да је већина земаља признала Косово и сад се нема куд чак и кад би се хтело, писање европских медија је права загонетка.

Има нечег црнохуморног у одбијању главних медија да ситуацију између Београда и Приштине погледају неутралним оком.

Као да су и медији заједно са својим државама 2008. дипломатски признали Косово, па сад непоколебљиво стоје уз Приштину, редакција по редакција у борбеном поретку ратника за моралну правду.

Ко сте ви? Дипломатско представништво FAZ (Франкфуртер алемајне цајтунг). Како дописник на терену? Добро, хвала, управо је добио агреман од председника Хашима Тачија...

Сад стварно – нико у петак и суботу није пропустио да спомене како је Косовска Митровица украшена српским заставама. Звучи оминозно и опасно, зна се шта такве ситуације потенцијално значе у међудржавним конфликтима.

Истовремено, само је аустријски Пресе споменуо да је остатак Косова украшен америчким заставама, док остали – Шпигл, франкфуртски FAZ, минхенски SDZ (Зидојче цајтунг), швајцарски Блик – ту чињеницу прећуткују.

Шпигл и FAZ резонују како је понашање Београда "неразумљиво", будући да су косовске оружане снаге "мултиетничке", са великим бројем Срба, као што је и Косово "мултиетничка држава".

Швајцарски Блик сматра да је реакција Београда на стварање косовске војске непотребно "алармистичка", док је истовремено благо разочаран "контроверзном одлуком" Приштине да подигне таксе на робу из Србије и Босне.

Но, како је томе претходило "београдско шиканирање Приштине без краја и конца", онда ти акти постају разумљиви.

Само аустријски Пресе и швајцарски NZZ (Ноје цирхер цајтунг) инсистирају на чињеници да је одлука о стварању косовских оружаних снага донета на неуставан начин, без потребне већине у приштинском парламенту.

Истини за вољу, прописана већина за уставне промене је постављена неуобичајено високо – али то је цена "мултиетничке државе Косово" издоговарана по Ахтисаријевом плану.

Упадљиво нико од медија немачког говорног подручја не спомиње улогу коју је играо службени Берлин у последњим актима Приштине.

САД и УК стоје уз Приштину, ЕУ не – то је основни тон свих извештаја и анализа. Шта је, ту је, навикните се.

Лондон у албанским планинама

"Шта ви у ствари хоћете?", било је питање које су Јункер и Меркелова грубо добацивали Терези Меј прекидајући њен говор на хитно сазваном самиту ЕУ прошлог четвртка.

Одговор је врло једноставан и објашњава иритацију политичара ЕУ: Мејова је од врха Уније хладнокрвно тражила да јој помогну да дисциплинује британски Доњи дом, тако што ће добровољно пустити да их он надигра и надмудри.

Једино ако се 27 европских држава плус Брисел претворе у погон за неговање политичких и економских интереса Уједињеног Краљвства, Тереза Меј може рачунати на већину у националном парламенту. Иначе пада, тако понижена од пијаног Јункера, Пољака, Чеха, Бугара и остале источноевропске бораније.

За разлику од тог једноставног, право тешко питање је – а шта хоће Уједињено Краљевство на Косову и са Косовом?

Плаузибилна теорија: Изласком из ЕУ, Лондон се не враћа у државни статус у ком је био после Другог светског рата, већ у њему много занимљивији империјални контекст с краја деветнаестог и почетка двадесетог века.

Супротно правилу да ствари никад не бивају као што су биле и да се не може наставити тамо где се стало, Лондон верује да су мудрости тог типа извучене из романа Михаила Булгакова, а не из живота, те да се, чак и ако имају везе са животом, не односе на историјску величину Уједињеног Краљевства.

А тамо где је Лондон стао на Балкану, то је Први балкански рат 1912. за коначно протеривање Османске империје из тог дела Европе и поделу турског територијалног наслеђа међу ослобођеним балканским нацијама.

Сликовито речено, Срби, Грци, Црногорци и Бугари су се тада враћали у своје предосманске хришћанске станове из касног средњег века, али хаотично, јер, јасно, ствари никад не бивају као што су биле.

Српско и црногорско "станарско право" на територији данашње Албаније осујетио је у том тренутку Лондон. И Беч, али нећемо сад о томе, јер је он данас један други, док Лондон сам тврди да је онај исти од пре!

Лондонским уговором из маја 1913. поништени су резултати са терена и уз британско дипломатско залагање створена је држава Албанија – али без Косова, како се често може прочитати у британској историографској литератури.

Исцрпљен шиканирањем од стране ЕУ без краја и конца, самостални Лондон се сад враћа у 1913. да заврши посао заокруживања албанских територија који је тада започео.

Док тоне у политички хаос, док европске државе и државице са "ужасом и фасцинацијом" посматрају отворену друштвену дезинтеграцију на Острву, Лондон је смогао снаге за историјско-атавистички потез ка стварању "велике Албаније".

Северна звезда сија јаче

Ако се вратимо у данашњицу, поређења Велика Британија – Северна Ирска и Србија – Северно Косово су духовита кад год нису трагична.

Енглези су Ирску изгубили 1922, кад је проглашена Република Ирска. Само шест година пре тога, енглески судови су ирске вође из сломљене побуне за самосталност осудили на казне "drawn and quartered".

Средњовековна казна вађења утробе, резања тела и његовог развлачења на четири стране света уз помоћ четири спора коња, није истина извршена те 1916, али се овде спомиње тек толико да се зна колико је Лондону било стало до Ирске, и колико далеко је био спреман да иде не би ли је читаву сачувао у свом поседу.

Шест историјских општина са (досељеном) протестантском већином на северу Ирске су тада 1922. оптирали за Круну, али је ситуација свеједно и даље остала напета, да би шездесетих година прошлог века, како се католичка мањина еманциповала (данас је размера отприлике фифти-фифти, блага протестантска већина) дошло до праве провале насиља, са три и по хиљаде убијених и 50.000 рањених и осакаћених.

Поента: само је увођење меке границе између Републике Ирске и британске Северне Ирске 1998. зауставило спиралу насиља. Само је чланство у ЕУ спасило Северну Ирску за Енглезе.

Оног тренутка кад више нису постојале унутарирске границе, постало је небитно којој држави припада који део ирског острва.

Срби на Косову нису били освајачи, већ аутохтоно становништво.

Изгубили су га у координисаној војној акцији Запада 1999, који је то правдао државном еманципацијом у међувремену нарасле албанске демографске већине.

Српским општинама на северу Косова није било допуштено као унионистичким на северу Ирске да оптирају за останак уз матицу земљу.

Ахтисаријев план је северном Косову гарантовао извесну дозу аутономије, Бриселски план је то потврдио, али уз залагање Вашингтона и Лондона ти мали добици могу бити анулирани.

Београд би дао све што може да сачува минималну аутономију северног Косова, Лондон даје све што може да Северну Ирску врати у стање рата.

Улазак Србије у ЕУ би избрисао релевантност граница између Србије и Косова. Излазак Енглеза из ЕУ ће вратити релевантност унутарирских граница.

Оно што је Терези Меј у четвртак речено у Бриселу, а што су "брегзиташи" у Лондону разумели врло добро је – ви излазите из Европске уније, али Северна Ирска не.

Београд би ушао у ЕУ да некако смањи погубни утицај граница на своје национално биће, Лондон би изашао из ЕУ да може цртати туђе границе и коцкати се са властитим.

Извесна аналогија постоји и између британске премијерке Терезе Меј и српског председника Александра Вучића.

У оба случаја националне јавности од њих очекују немогуће: од Мејова да читаву ЕУ упрегне у дипломатску и економску славу Уједињеног Краљевства; од Вучића да војно порази Вашингтон и Лондон.

И једна и друга нација говоре о политичком вођству, али у ствари мисле на Херкулеса.