Слободан који је сањао слободу

Од времена Обреновића, па све до првих концерата Битлса у Енглеској. У том раздобљу, на готово неспојивим местима и временима, скоро читав век живео је правник, историчар, социолог, књижевни критичар, политичар. Драгољуб Јовановић записао је: "Уживао сам да доносим мисли од Слободана, под насловом 'наш Волтер мисли'."

Јован Скерлић говорио је да је Слободан био један од најбољих српских стилиста. Као академика, професора права, консултовали су га најмоћнији политичари његовог времена. За владу коју је он водио иронично је рекао: "Била је то најгора влада у историји."

Човек од књиге, осуђен због генерала. Десимир Тошић записао је да је Слободан Јовановића био свестрани научник, али да је у политици био склон једностраним решењима. Ипак, сврстава га у најзнаменитије Србе, чак уз Светог Саву, Његоша, Теслу, Скерлића и Цвијића.

"Његово дело је громадно", каже историчар Милош Ковић, док Војислав Павловић додаје да је стил Слободана Јовановића био такав да није било сувишних речи.

За професора Правног факултета Јовицу Тркуљу, он је изданак духа који баштини традицију ренесансе и просветитељства, када су се рађали људи раскошног талента и где се за једног правника подразумевало да мора да има енциклопедијско знање.

Рођен 1869. године у избеглиштву, које је његов отац Владимир изабрао, Слободан Јовановић је умро 1958. године у изгнанству које му је било наметнуто. Историчар Димитрије Ђорђевић наводи да су се биографије оца и сина, Владимира и Слободана, много пута на чудан начин укрстиле. Владимир Јовановић био је један од родоначелника либерализма код Срба, човек који је превео дело Џона Стјуарта Мила "О слободи". Рођен 1869. у Новом Саду, тада граду у Аустроугарској, верује се да је Слободан Јовановић био први Србин који је понео име Слободан.

"Владимир као либерал је желео да се те велике вредности либерализма и на тај начин промовишу, тако да је свом сину првенцу дао име Слободан, а ћерки, која се неколико година касније родила, дао име Правда. Занимљиво је да се име Слободан примило, али не и име Правда", каже Јовица Тркуља.

Аутор књиге о Слободану Јовановићу, Борис Милосављевић, каже да је Владимир Јовановић веровао у тројство науке, слободе и нације. "Он је Слободану прво дао да чита народне песме, са тиме је желео да утврди национални осећај према српском народу, дао му је романе Жила Верна, популарног популаризатора науке међу омладином, то су прве књиге које му је дао", наводи Милосављевић.

Слободан Јовановић имао је ту привилегију да је могао да размишља само о образовању.  Студираће у Минхену, Цириху, Женеви, Паризу. Најученије људе Европе чита на језицима на којима су писали. Већ као студент у Женеви пише текст о демократији: "Демократији се уписују у добре стране што учи народ да сам собом управља, а у мане јој се рачуна што се врло лако измеће у демагогију."

Књижевник мирне главе

Можда због раног додира са књижевношћу постаће један од најбољих представника такозваног београдског стила. Стила који је Јован Скерлић описао као прецизан, концизан, убедљив, отмен, упрошћен и природан. Исидора Секулић писала је да је Слободан Јовановић био књижевник мирне главе, да је његов стил стегнут, пуритански, фигуре избегава, суперлативе не трпи.

Тим стилом писаће и о историји, и о праву, и о књижевности. Биће на челу Српског књижевног гласника, листа који је покренуо Богдан Поповић. У једном писму Богдан Поповићу, Јовановић пише: "Били смо уредници и Паја и Скерлић и ја, и сад је на Вас ред да попуните детелину са четири листа."

Србима је приближавао европску политичку и правну традицију. Писао је о Платону, Марксу, Макијавелију, Прусту, Емилу Золи. Један је од најкреативнијих писаца портрета. У књизи о вођи Француске револуције пише о важности личности у различитим фазама револуције. У књизи "Пет ликова Слободана Јовановића", Данило Баста описује Слободана Јовановића као историчара политичких идеја, теоретичара државе и права, аналитичара тоталитаризма, тумача српског националног карактера, као социолога.

Слободан Јовановић био је присталица британске политичке традиције. Није се залагао за дословно копирање британског система, али је веровао да је за Србију добро да има два дома скупштине, где би горњи дом био брана популизму и демагогији.

"Они су били суочени са застрашујућом полуписмености народних посланика, бирао их је народ из краја, па је ту стизало у парламент и шта хоћете и нећете. Тако је интелектуалац Урош Круљ тражио интелектуални цензус за парламент, јер у њему седе и не говоре него мучу", каже историчарка Бранка Прпа.

Слободан Јовановић оставио је више од 20 томова књига, оставио је оглед о српском националном карактеру и ванвременски опис полуинтелектуалца:  

"Полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа... Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. Претпоставимо да се у њега пробудила политичка амбиција, и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто 'његово'. Тек кад полуинтелектуалац доживи врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао..."

У књигама из историје Србије 19. века, писао је односима либерала, радикала, напредњака и двора, комбинујући знања из политике, права, економије, геополитике, војске, културе. Уз то, вешто је сликао карактере најмоћнијих људи тога доба.

"Слободан је писао о стварима о којима је знао, о којима су му причали, Београд тог времена није били велики, политичка историја се развијала чак и кад бисмо рекли од Калемегдана до Славије – то је било много, кад читате његове књиге, фуснота има мало, али многи су покушавали да установе да ли је то што Слободан Јовановић писао тачно, и то је увек све тако", каже историчар Војислав Павловић.

Борис Милосављевић истиче да је Јовановић, као и Стојан Новаковић, имао важну особину за историчара "да се дистанцира од догађаја у којима је сам учествовао, он је био и сведок и историчар".

Слободан и Апис, човек од књиге и човек од дела

Професор, па декан Правног факултета, академик, па први човек Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета. Чаршија је често волела да чује шта о нечему мисли господин Слободан. А он није волео да га јавно цитирају. Мада никад није био ни у једној партији, најмоћнији људи од њега су тражили савете. Осим краља Петра, почетком века постојала су главна три центра моћи – Никола Пашић, регент Александар и Драгутин Димитријевић Апис.

"Слободан Јовановић је био велики поштовалац дела Томаса Карлајла, а он у делу 'О херојима' образлаже специфичну теорију по којој се рађају неки људи којима је дато да узимају на себе улогу хероја, ти људи не морају да буду официри, могу да буду пророци, као Мухамед, могу да буду писци, краљеви и владари, као да се када се паралелно читало Карлајлово дело 'О херојима' и Слободаново дело 'Апис', као да се уочава потреба једног књишког човека, човека из кабинета, да пронађе нешто своје у једном књижевном лику какав је био Апис, и ми видимо да он ваја лик Аписа као лика који је дао Карађорђевићима круну, а онда су га Карађорђевићи ликвидирали", каже Милош Ковић.

Слободан Јовановић није трпео последице Солунског процеса, највише зато што је, поучен искуством свога оца, бежао далеко од политике. За време балканских и Првог светског рата ради у прес-бироу Врховне команде. Спасавао је књиге у ратном Београду 1914, а хроничари су описивали како приликом повлачења преко Албаније носи торбу раскупусаних папира. Након 1918. не крије задовољство што је и Војводина, где је рођен, постала део Србије, о чему је сањао и његов отац.

Као правни стручњак, учествовао је на конференцији мира у Паризу. У породици Слободана Јовановића није било места претераним емоцијама и одушевљењу. Тако је и Краљевину СХС, као и краља Александра, посматрао правнички хладно и аналитично. Критикује праксу по којој монарх утврђује уређење краљевине пре него што је то урадила уставотворна скупштина.

"Сматрао је да тиме Александар Карађорђевић крши основне принципе уставне монархије, да он црпе своју власт из божје воље, а не из сувереног народа", истиче Бранка Прпа.

"Тад су почеле да се воде нове расправе о концепту нове државе, да ли унитарна да ли федерална, он је увиђао слабости и предности и једне и друге стране и мислим да је био један од оних који су заговарали средње решење", каже Јовица Тркуља.

Краљ Александар био је неприкосновена политичка личност у земљи. То је постало видљиво након убистава у Скупштини и увођења шестојануарске диктатуре. Савременик и пријатељ Слободана Јовановића, Драгољуб Јовановић, описује разговор који су њих двојица водила 1929. године: "Кад су новине донеле вест да је и он био на двору пред 6. јануар 1929, свима се учинило да је краљев манифест добро срочен, било је уверење да га је он писао. Одлучно је одбио да је то његово дело. Наваљивао сам да чујем шта је он краљу саветовао. – Није савет ни тражио, Александар ми је само поставио два питања. Прво питање – какав је то државни облик за излазак из кризе? Одговорио сам да је то реална унија. Друго питање је било да ли такво уређење негде постоји, одговорио сам да је тако била устројена Аустроугарска. Александар је завршио разговор: "Хвала лепо."

"Српски културни клуб ће ми доћи главе"

У српско-хрватске расправе Слободан Јовановић активно се укључује крајем тридесетих година. Сада са места председника Српског културног клуба, групе интелектуалаца која је говорила о српском културном обрасцу. Године 1939. Српски културни клуб, чији је мото био "Јако српство, јака Југославија", противио се стварању Бановине Хрватске, или ако је већ створена, онда треба да постоји и таква српска јединица.

Године 1941. у 72. години живота, Слободан Јовановић први пут истински улази у високу политику. Након што је влада Цветковић–Мачек са Хитлером потписала Тројни пакт, након протеста и пуча 27. марта, председник Српског културног клуба улази у владу генерала Душана Симовића, као једина нестраначка личност. За заверу није знао, а кад су му после пуча понудили да у владу уђе, одговорио је: "Српски културни клуб ће ми доћи главе."

"Ја правим поређење са оном метафором о птици албатросу, кад пишу своје књиге, кад су за катедрама, интелектуалци су попут тог албатроса, који шири крила и лети до неслућених висина, али кад се спусте на земљу, они су неспретнији од најмањег врапчића", опистује Јовица Тркуља Слободанов ангажман у политици, који додаје да интелектуалци у политици најчешће сагоре као лептири на племену свеће.

Слободан Јовановић са краљем и министрима одлази у Лондон, где ће остати до краја живота. Кад се 1942. увидело да је Душан Симовић недорастао ситуацији, једини избор за председника владе био је Слободан Јовановић. У земљи три рата – грађански, етнички и рат против окупатора. У влади у Лондону заједно седе српски, хрватски и словеначки министри. Слободан Јовановић у Лондону представља земљу које више нема. А Драгољуб Михаиловић једини је представник југословенске владе у земљи.

"Коста Павловић у својим дневницима пише – до српских министара у Лондону долазе вести о геноциду у НДХ, српски министри се окупљају, чак је ту и Милан Грол, који је имао репутацију Југословена и каже Грол плаче да ли обнављати Југославију, а онда британски амбасадор захтева да се не одустаје од Југославије", каже Милош Ковић.

Историчар Стеван Павловић, рођак Слободана Јовановића, пише да му је политика била баласт, и док су се други гурали да се сретну са утицајним британским политичарима, Слободан Јовановић никад није видео Винстона Черчила. Његов секретар Коста Павловић цитира Јовановића: "Код наших политичара наступило је стање слично оном поткрај царског режима у Русији."

Савременици су писали да Јовановић није имао ни светлих момената са младим краљем, с којим ће доћи у сукоб због намере да се ожени у време рата. Мењају се и међународне околности, светске силе поделиле су интересне сфере на Балкану, а Британија одлучује да, уместо Дражи Михаиловићу, помогне Јосипу Брозу.

На Београдском процесу у Точидеру, у јулу 1946. Драгољуб Михаиловић осуђен је на смрт због издаје, сарадње са непријатељима, ратних злочина. На том процесу, Слободан Јовановић у одсуству је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и грађанских права, конфискацију имовине и губитак држављанства.

О суђењу 1946. записаће следеће: "Мобилисана светина која присуствује седницама и дочекује главног оптуженика урлањем, звуждуцима и повицима: 'На вешала с њиме!', јавни тужилац који приводи лажне сведоке да се врло прецизним детаљима утврди убиство од стране четника четири америчка авијатичара, који се само три дана доцније јављају из Америке с протестом да су живи, да желе доћи у Београд да сведоче у користи генерала Михаиловића; изношење очигледно кривотворених докумената, као што је тобожње Михаиловићево писмо бандиту Павелићу; председник Суда који себе у току целог претреса сматра само двојником јавног тужиоца, скандал са историјом слова "З"... све је то запажено и забележно од стране дописника светске штампе и постало бруком Титова режима."

Средиште духовног круга великог старца

До своје смрти, Слободан Јовановић неће се вратити у Београд. Биће водећи интелектуалац југословенске емиграције у Лондону. Хотел "Тјудор Корт", у којем је живео Већеслав Вилдер, описао је као "средиште духовног круга великог старца".

Од 1950. Слободан Јовановић уређиваће лист Порука и биће на челу Југословенског народног одбора. Та организација представља оне странке које у Југославији већ одавно нису постојале.

"По Београду иде та анегдота да је један од наследника велике београдске породице дошао педесетих у Лондон, дошао је на славу где су били доајени политичке емиграције, и пуштен у собу где су те седеле те седе главе, и питање је било: Да ли нас народ очекује? А одговор је био: Они и не знају да ви постојите", каже историчар Војислав Павловић.

Савременици пишу да су тих година, у јавним библиотекама у Београду, дела Слободана Јовановића дуго стајала окренута наопако, да се нечије очи не би саблазниле. Књижевник Радован Зоговић у Борби 1946. записао је: "Слободан Јовановић био је мрачњачки историчар, шестојануарски законодавац, један од зачетника и руководилац четничке сарадње са окупатором, 'З' – идеолог."

У библиотекама су се налазиле књиге које је тридесетих година издао Геца Кон, али се на ново штампање и објављивање дела чекало све до краја осамдесетих.

Слободан Јовановић у емиграцији писаће о тоталитарним режимима, написаће: Немогуће је да се одрже оне идеологије које негирају слободу човекове личности. Педесетих година за француске медије даје свој суд о новом уставу генерала Шарла де Гола. Када га је Десимир Тошић посетио две године пред смрт, упитан за здравље, Јовановић је одговорио: Ја сам као комунистички режим, моја фасада изгледа добро, али само ја знам како ми је изнутра.

Првислав Грисогоно сведочи да је Слободану Јовановићу: 1957. стигла порука из Београда – биће примљен часно и достојно, поништиће се двадесетогодишња робија, вратиће му се имовина. Одговор Слободана Јовановића био је – Вратићу се са слободом.

Умро је 12. децембра 1958. у 90. години. Историчар Димитрије Ђорђевић ће записати: Умро је у дане у којима су царевали рок музика и Битлси. Било је то сувише за старог историчара 19. века.