И даље се чека на трансплантацију срца

То би требало да буде привремено решење, док код нас поново не почне да се ради тај програм. До тада, наши грађани, о свом трошку, траже спас у страним клиникама.

Срце је први пут пресађено 3. децембра 1967. године. Током седамдесетих урађено је више од две стотина захвата, али је проценат пређивања био мали. Данас, није тако.

После многобројних здравствених проблема, професор Душан Шћепановић кренуо је децембра 2006. у Грац, по вештачко срце.

"Када смо дошли тамо и када је нам је речено да постоје шансе да добијемо срце, дакле супротно од оног што се причало у земљи и што је био највећи позитиван шок да је то право срце дупло јефтиније са лечењем од вештачког срца", рекао је Шћепановић.

Србија, као ни већина земаља, није чланица организације Еуротрансплант. Ипак, они који живе са туђим срцем кажу да, када обезбедите новац за захват и депозит у случају компликација, будете стављени на листу, нису важни ни име, ни презиме или порекло. Одлучује стање оболелог, површина тела, крвна група и време чекања.

Завод за здравствено осигурање још није потписао уговор ни са једним од центара за трансплантацију. Како сада ствари стоје, наши грађани могли би да добију једно до два срца годишње, а услов је и да постоји размена органа.

У Институту Дедиње, где је 1995. године први пут пресађено срце у Србији, кажу да тај програм, који не раде од 2000., желе да оживе али да немају потребне услове, пре свега капацитете.

Директор Института за кардиоваскуларне болести "Дедиње" Бошко Ђукановић каже да је велики проблем наше кардиологфије што велики број људи чека на разне операције на срцу.

"То је проблем који мора да се реши акутније, озбиљније него што је трансплатација срца на коју чека 20 до 30 годишње. Али је најважније да када све то почне да се ради код нас да то буде континуитет квалитетног и организованог рада да не буде само једна трансплатација па пауза, каже Ђукановић.

Ипак, ресорни министар тврди да би на том пољу струка морала да ради боље и интензивније.

Финансије су обезбеђене , има начина за констатовање мождане смрти, има стручних тимова, али нема довољно спремности да се понекад реагује у било које дана или ноћи. То је оно што је главни изазов и због тога нема више трансплатација, рекао је мистар здравља Томица Милосављевић.

Међутим, осим усвајања закона о трансплантацији, обезбеђивања опреме, капацитета и стручњака, у земљи у којој често нема ни залиха крви, највећи изазов биће како мотивисати грађане да завештају органе или да, у тренутку када изгубе најмилије, одлуче да помогну другима.