Козе с именом и душом - породица Раковић из села Бранешци спаја традицију и љубав

Једна Војвођанка је због љубави равницу заменила златиборским селом. Данас са породицом узгаја козе и како је љубав води и кроз посао, свакој понаособ дала је име.

"Имамо Милу, Тању, Јовану, Зору, Николину... Баш смо се везали за њих сви, цела породица. Баш су нам прирасле срцу и гледамо их као малу децу. Мој посао је да сирим и да кувам млеко. Козе храним и музем када је неко заузет, али углавном сви радимо све заједно", каже Љиљана Раковић.

Најмлађи у породици први је научио да музе козе и са задовољством равноправно помаже у свим пословима.

"Осетио сам велику срећу када су козе дошле код нас. Ја сам научио први да музе козе, то јест научила ме моја баба Цана, која зна баш да музе козе. Кад се музу, иду саме две по две. Ја само отворим врата, оне знају сам редослед и уђу", каже Љиљанин најмлађи син Огњен.

Раковићи на истом имању већ деценијама чувају традицију. Чувају и писани траг о свом пореклу који су им у аманет оставили преци.

"Мој покојни деда волео је да скупља те књиге да пише порекла. Ја сам четврта генерација, моји синови су пета генерација. Остали смо ту да живимо на селу. Бавимо се пољопривредом", каже Петар Раковић. 

Старији син Виктор своју будућност види у Бранешцима. На идеју да узгајају козе дошао је управо он. 

Па хајде да пробам што да не. Онда сам предложио мами и тати. Тешко се налази ова врста алпских коза. Ми смо нашли преко људи који се баве тиме. Тако смо решили да наставимо да матичимо наше. Нећемо више куповати. Све ће то бити потомци од наших коза", каже Виктор.

У времену када села одумиру, породица Раковић наставља да чува вековно огњиште, заједно са вредном Војвођанком која се навикла на планинску климу.