Бацамо годишње на стотине тона вуне, а носимо синтетику – зна ли Србија где јој је рабош?

У селу Козељу, Милодраг Петровић, машински инжењер који је по одласку у пензију на очевини запатио стадо од 50 оваца и дупло јагањаца, каже да вуну баца.

"Нико неће да откупи, и раније је била толико јефтина да се транспорт до откупног места и не исплати. Пре неку годину одвезао сам до Уба, где су је узимали у замену за нешто сточне соли, кад се узме у обзир и гориво до тамо, то је неисплативо. Ове године сам је спаковао џакове, жао ми је да опет бацим, више од 120 килограма вуне."

Без обзира на околности, овце се морају шишати, јер би са топлим руном, тешким два до три килограма, лето тешко претекле. Сточари који сами нису вични шишању, за овчијег фризера треба да издовије 350 динара по "фризури", док ће за килограм вуне, у најбољем случају, добити 30 динара. 

Занатлијских радњи које су чешљале или дрндале вуну за ручне радове готово да нема, јер нема ни тражње њихових услуга. У селима су ткаље реткост, а и плетиља је све мање.

Дрндање вуне и друге вештине

Из више разлога, вуну није једноставно ни бацити. Она јесте лака, али је отпорна, тешко гори, па ипак сточари је пале, закопавају, бацају на јавне и дивље депоније. А да би се нит вуне у природи разградила, потребно је да прође најмање 50 година.

Да ли надлежни за сточарство, екологију и економију имају план за проблем који траје и расте?

У одговору Привредне коморе Србије кажу: "Сви произвођачи су сагласни – да би опстала производња вуне у Србији, неопходна је помоћ државе која би субвенционисала откуп вуне. Неопходно је да се направи стратегија."

Док се чека већ закаснела стратегија, подсетимо да је српска вуна свету позната.

Све до деведесетих година и санкција, наша вунарска индустрија извозила је 95 одсто производње.

Због те извозне зависности, моћне фирме су брзо пропале.

Велики искорак у промоцији рукотворина од вуне, направила је 60-их година  Добрила Смиљанић, оснивањем прве женске задруге у Сирогојну, окупивши више од две хиљаде жена које су годишње у свет слале 50.000 ручно рађених џемпера и другог плетива.

Да очува традицију, од 2005. године настоји "Етно-мрежа", која окупља занатска удружења и откупљује вуну за ручне радове. Део тих рукотворина су и протоколарни поклони наше државе представницима других земаља.

Вапај за субвенцијама

Од више стотина некад, данас се на прсте једне руке могу набројати предионице вуне, а постоје само у златиборском крају, Пироту и Димитровграду. Највећа, "Костекс", има посебну мисију, јер производи предиво за пиротске ћилиме, домаће произвођаче тепиха, али и вуницу за плетење, вунене јоргане и јастуке.

Власник "Костекса" Драгослав Костић каже да као текстилни инжењер са искуством дужим од пола века зна да за одрживост вунарске индустрије постоји само једно решење.

"Треба гледати шта раде успешне земље. Вуна је ресурс који нема цену и свуда озбиљне државе дају субвенције онима који откупљују вуну. То је увела и Словенија, и Црна Гора је на том путу." 

Другог решења нема, каже Костић, и наглашава да, и кад би дуплирао капацитете, имао би коме да извезе прозводе од вуне. Наша вуна је најцењенија за тепихе, па се највише извози у Индију и Турску.

Он стотину тона опране вуне, за потребе предионице, купује од највећег откупљивача вуне у Србији, фирме "ММ 155" из Прњавора код Баточине.

У тој фирми сачекала нас је шокантна информација.

"У сезони, послао сам раднике кући, борили смо се све до сада. Проблеми су почели са короном, али ми смо све време извозили за Индију. Међутим, контејнерски превоз је толико поскупео, дуплиран је, извозили смо преко лука у Солуну и Ријеци и сада не можемо да изведемо рачуницу по којој бисмо били у плусу", каже Ненад Зечевић, власник предузећа "ММ 155".

”Наш партнер из Турске је сам организовао превоз, али ни тамо више не извозимо. За 25 центи, колико нуде по килограму, нисмо у стању да организујемо припрему вуне, платимо раднике и све остало. Рат у Украјини је утицао на пад тражње и цене вуне на глобалном тржишту. Извозили смо раније и у Немачку, Француску и Бугарску, али то је стало, јер сви су сада оријентисани да прво искористе ресурсе свог сточног фонда."

Иако би и нашим посленицима у причи са вуном једино држава могла да помогне, Зечевић сумња да ће се то десити. Наводи да за потребе домаћих фирми увек може да организује испоруку до сто тона вуне, али велики извозни послови у овим условима више нису изводљиви. 

У наредна три месеца одлучиће шта ће са фирмом. За сада плаћа раднике и када не раде, као што је то чинио и када није сезона.

Добра и лоша статистика

Најбољу цену вуна је код нас имала у периоду од 2015. до 2018. године, када је достизала евро по килограму.

Сасвим задовољни зарадом, откупљивачи су је сортирали и извозили за 1,20 евра.

Међутим, и тада је бацано на стотине тона вуне, јер за откуп није било довољно капацитета.

Најгори до сада је биланс из прошле године. Познаваоци процењују да је бачено чак 2.000 тона вуне, према подацима Привредне коморе Србије. Управо толико је откупљено, што се и математички уклапа, јер се шишањем 1,7 милиона наших оваца добија 4.000 тона вуне.

На то да се 50 одсто вуне бацило, упућује и податак да је због ситуације на тржишту, највећи домаћи откупљивач, иако му је капацитет хиљаду, откупио свега 400 тона вуне.

И пре ове ситуације, у западним земљама, али и комшијским, вуна је почела да се користи као изолациони материјал у грађевини, пелет и органско ђубриво у повртарству.

Код нас се у том правцу ништа не предузима, или је "под велом тајне".

Стартна позиција да се искористе благодети вуне, што се самог ресурса тиче, сасвим нам је солидна. Према подацима Еуростата, по броју оваца у односу на број становника, међу европским земљема смо на 11. месту, у рангу Немачке и Швајцарске.

А према нашем попису, у петнаестак општина више је оваца него становника, у Косјерићу чак дупло више. У Љигу статистички гледано, свако има своју овцу.

Изгубљени рабош

У главној улици у шумадијској варошици Белановици, посебну чар давале су две бојаџијске радње начичкане свеже офарбаном пређом.

Многи ђаци из околних села, осим о задацима у школи бринули су и о рабошу, парчету дрвета које су им маме или бабе тутнуле тог јутра у руку, како би после школе свратили да од мајстора узму офарбану вуну, коју су оне пре тога испреле.

Вуна је лака, и нејако дете може да је понесе, бар ону за чарапе и џемпере. За ћилиме и срџаде носиће старији.

У сваком случају, рабош се није смео изгубити, јер мајстор офарбано даје само ако се то дрвце уклопи са већим парчетом, које је остало код њега.

Зна ли Србија данас где јој је рабош?