Шанса да повећамо извоз поврћа – да ли је кукуруз шећерац нова малина, а грашак јабука

Извоз поврћа из Србије у последње време бележи раст од 3 до 5 посто годишње. Наши највећи купци су Немачка, Италија, Русија, а веома значајне дестинације су и земље региона, пре свега, Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина. Простора за повећање извоза и те како има, кажу стручњаци, пре свега, извоза прерађеног поврћа, али је за то потребно да се промени начин организовања произвођача, технологија гајења и прераде, као и систем подстицања газдинстава која се баве интензивним гранама пољопривреде.

Глобални проблеми и кризе са којима се суочава читав свет, а који су почели са пандемијом коронавируса и наставили се ратовима на истоку Европе и Блиском истоку утицали су на поскупљење енергената, инпута у пољопривреди и доступност тј. цену радне снаге. Због тога су се многе државе Европске уније и Велика Британија суочиле са изазовима у снабдевању свежим воћем и поврћем.

"Предност наше земље су породична газдинства и повољни климатски услови у којима се поврће производи, као и близина тих тржишта. Препреке су свакако слаба организованост наших произвођача и недовољна интегрисаност у главне токове европских ланаца снабдевања храном“, каже Златко Јовановић, експерт за пољопривреду и прехрамбену индустрију на пројекту Велика мала привреда који финансира УСАИД.

Циљ пројекта јесте да се малим и средњим предузећима и фармерима помогне да се удруже у ефикасну, организовану производњу која може да одговори захтевима купаца, али и да им се помогне да дођу до нових тржишта.

"Потрошња поврћа на домаћем и тржишту бивше Југославије је ограничена и не може се очекивати неки значајнији раст. Зато је битно повезивање са светом, подстицање извоза и промишљање који производи имају највећу шансу. Наша индустрија смрзнутог поврћа има сјајну прилику, поготово због чињенице да захваљујући малини и шљиви постоје значајни капацитети, тачније хладњаче које се могу користити и за поврће“, објашњава наш саговорник.

Сушено поврће, додаје, такође има добру перспективу, као сировински производ, али и у мешавинама, зачинима и готовим оброцима.

"Последњих десетак година Србија постаје и све значајнија земља извозница краставаца, нарочито корнишона, при чему постоји могућност повећања вредности овог поврћа кроз прераду, односно ферментацију. Само у последњих шест година Србија је готово учетворостручила извоз киселих краставаца, а у производњу је укључено неколико хиљада малих пољопривредника. Велики део производње се извезе у Немачку и друге земље ЕУ“, каже Јовановић.

Технологија прераде поврћа у Србији је углавном застарела

Прерада поврћа осим што значајно увећава вредност производа, такође и продужава рок трајања, чиме се остварује већа флексибилност у логистици и продаји тј. извозу. Међутим, технологија прераде у Србији је углавном застарела.

"У прошлости су се индустријски прерађивале велике количине поврћа, али су се технолошки процеси заснивали углавном на интензивној термичкој обради. У то време се мање обраћала пажња на нутритивне вредности тј. садржај витамина, антиоксиданаса и других вредних материја, затим укус и структуру производа и остале пожељне особине“, каже наш саговорник.

Савремени технолошки процеси полазе од тога да што мање мењају природне особине поврћа. Управо то потрошачи у ЕУ и другим развијеним земљама очекују.

"Данас је у тренду што мањи степен топлотне прераде. У потражњи су инстант, готови производи од поврћа, где савремена породица брзо може припремити оброк, а да истовремено поврће задржи своје природне карактеристике. Доста су популарна спремљена замрзнута јела од поврћа. Такође, доста се ради на рецептурама са дехидрисаним и лиофилизованим поврћем“, наводи Јовановић.

Рејонизација производње поврћа

Домаћи кромпир има озбиљну конкуренцију из увоза, али наша индустрија чипса бележи значајан раст извоза. Пољопривредници из Србије могу да буду конкурентни када је реч о паприци, парадајзу, шаргарепи, цвекли, купусњачама и тиквама. Међутим, то не значи да сви који планирају да се баве повртарством треба да производе исто поврће. Такође, треба знати и да није сваки крај Србије погодан за сваку повртарску културу.

"Војводина има идеалне услове за производњу кукуруза шећерца, грашка и других махунарки, као и коренасто-кртоластог поврћа. Долина реке Мораве и југоисточна Србија пружају сјајне услове за наводњавање и пластеничку производњу, пре свега, краставаца, паприке и парадајза, као и купусњача. Наше планине и висоравни пружају одличне услове за производњу висококвалитетног кромпира“, истиче наш саговорник.

Увоз поврћа већи од извоза

У последње три године у Србији је у просеку произведено око 1,4 милиона тона различитог поврћа. Највише кромпира, лубеница и диња, купусњача, парадајза и паприке. Прошле године од извоза поврћа смо зарадили 134,6 милиона евра, што је за око 51 милион евра мање него што смо дали за увоз истог.

“Током 2023. кромпир се највише извозио у Црну Гору, свеж парадајз у Црну Гору и Грчку, свежа паприка у Босну и Херцеговину, Хрватску и Словачку, док смо највише смрзнуте паприке продали Белгијанцима и Немцима. Наше свеже корнишоне и краставце највише су куповале Немачка и Хрватска, док је црни лук ишао за Бугарску, Северну Македонију и Румунију”, каже Александар Богуновић, секретар Удружења за биљну производњу и прехрамбену индустрију ПКС.

Шаргарепу смо највише извозили у Босну и Херцеговину, Црну Гору, Хрватску, Бугарску и Северну Македонију, смрзнути грашак у Турску и Хрватску, кукуруз шећерац у Турску, Белгију и Мађарску, додаје наш саговорник, а смрзнуте мешавине поврћа у Босну и Херцеговину, Северну Македонију, Русију и Хрватску. Лубенице су најчешће ишле за Немачку и Чешку.

С друге стране највише смо увозили кромпир, парадајз, пасуљ, а знатно мање краставце, лубенице, паприку, купус и лук.

“Земље из којих је остварен највећи обим увоза су Албанија са 25 милиона евра, Шпанија са 18,5  милиона евра, затим Македонија са 18,4 милиона евра, Италија са приближно 17 милиона евра и Холандија са 16 милиона евра”, наводи Богуновић.

Србија, додаје, има потенцијал да оствари веће приходе од извоза поврћа, али треба да уклони све оно што ограничава тај потенцијал.

“То укључује недовољну примену савремених технологија, недостатак ефикасног система транспорта као и проблем недовољне стандардизације и сертификације производа. Такође, одговарајући сортимент је од изузетне важности како за постизање виших приноса тако и за повећање пласмана”, објашњава наш саговорник из ПКС.

“Код пласмана тешко кварљивог поврћа све већу улогу имају сорте које дефинишу намену производа. Код кромпира да ли је за пржење, кување, печење, код шаргарепе да ли је за свежу употребу, колики је проценат шећера… Код лако кварљивог поврћа сортимент је важан критеријум приликом куповине. Данас је присутно мноштво различитих сорти парадајза - различитих боја, укуса, чврстине, облика, паприке - за свежу употребу, за прераду”, додаје Богуновић.

За професора Пољопривредног факултета у Новом Саду Жарка Илина то што Србија увози поврће није толики проблем, колико је битно да се води рачуна када се и шта увози.

“Чак и Холандија као један од највећих произвођача поврћа и цвећа увози поврће. Али, увози га из трећих земаља где је та производња јефтина. Истовремено ова земља извози оно што је скупо, као што су рецимо стакленичка производња, семе. Дакле извози оно што кошта не 80-90, већ 200-300 долара по тони“, каже Жарко Илин, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду.

„Тако и код нас није проблем што се у предзимском, зимском или рано пролећном периоду неке топлољубиве повртарске врсте као што су паприка, парадајз, краставац увозе, јер су енергенти скупи да се то произведе код нас, а на медитерану не морају да греју, па је много јефтиније“, додаје наш саговорник.

Држава мора више да подстиче повртарску производњу

Јако је, каже, битно да се подстиче повртарска производња, јер је она веома скупа. За хектар поврћа потребно је између 7.000 и 10.000 евра. Зато би све мере аграрне политике требало преписати из земаља ЕУ.

„Најпре из земаља окужења као што су Хрватска, Мађарска, Румунија и Бугарска, а затим и из оних најразвијенијих – Италије, Шпаније, Француске, Немачке и Холандије. Ако желимо да повећамо извоз субвенције морају бити далеко озбиљније него што су сада. Треба подстицати и суфинансирати сав потрошни и репро материјал. Треба повећавати складишни простор за краткорочно и дугорочно чување за свеже поврће и наравно треба подићи ефикасност старих и подизати нове прерађивачке капацитете“, наводи професор Илин.

„Није довољно 18.000 динара по хектару и подстицаји за само 100 литара горива, јер је потрошња горива у повртарству далеко већа. Ако је у ратарству 100 литара, ви у сушној години само за наводњавање имате потрошњу од 500 литара, а где је за обраду, за спровођење редовних мера заштите од болести и штеточина, сетву, садњу, припрему, бербу... Та субвенција би требало да буде минимум од 270, чешће 300, па чак и до 1.000 евра, колико је у Бугарској“, каже наш саговорник.

Осим износа субвенција и концепт производње требало би да се промени.

„То значи да би задруге организовале произвођаче, њих 2.500 – 3.000 са не већим површинама од 1 до 3 хектара поврћа. Ти произвођачи би се специјализовали за одређену врсту поврћа коју би касније удружено извозили. Значи да би рецимо 30-40 произвођача производило броколи, исто толико шаргарепу, исто толико карфиол, целер. Ти произвођачи би контролисали квалитет поврћа и имали би загарантованог купца и цену“, прецизира Илин.

„Задруга би била та која обезбеђује простор за чување и која у име коопреаната извози. У Италији, чак постоји могућност да кооперативи остаје 24 посто ПДВ-а да са тим може код произвођача да интеревенише због, рецимо, скока цене гаса, дизела, ђубрива... Држава контролише да ли је та кооператива наменски то користила“, објашњава професор.

Тренутно су најугроженији мали и средњи произвођачи

Сва дешавања на глобалном тржишту и те како погађају мале и средње произвођаче.

"Трошкови репроматеријала су 'отишли у небо' и ти произвођачи не могу да буду конкурентни. Слична ситуација је у земљама ЕУ, само што су пољопривредници тамо добро организовани, али и поред тога видимо да протестују. Мали и средњи код нас напуштају ову производњу и прелазе на оно што је јефтиније и исплативије. Неће нико да ради са губитком. Ако ради јутро, хектар, два једино му преостаје да то напусти“, каже Илин.

"За 10 хектара поврћа по цени од 10.000 евра улагања су 100.000 евра. Што да неко уложи толики новац и да страхује од олује, града, ветра, поплаве, суше и да ли ће на крају моћи да поврати уложено, а ваљда треба нешто и да заради. Онда је тим људима много боље да купе неку некретнину која ће увек имати вредност, а од ренте ће увек имати неки приход“, наводи професор.

Земље ЕУ производе више од 450 милиона тона најразноврснијег поврћа и то на само четири оdсто обрадивих површина, а да би обезбедиле прехрамбену сигурност за око пола милијарде грађана. И управо је, кажу стручњаци, ту шанса Србије коју би требало искористити.

Наше главно тржиште требало би да буду јужна, југоисточна и централна Европа. За делека тржишта, попут Кине и Русије проблем је транспорт, али и количине које можемо да понудимо.

Велики потенцијал лежи у повећању извоза најпре сушеног, а потом и хладно и топло прерађеног поврћа.