Попис пољопривреде: Ако се политика не промени, Србија ће увозити храну

Први објављени подаци недавно завршеног пописа пољопривреде непријатно су изненадили агроекономске аналитичаре иако су, како сами кажу, очекивали негативне трендове и падове у овој области. За само пет година пољопривредно земљиште је смањено за више од петине, док је број газдинстава опао за 10 одсто. Најтежа ситуација је у сточарству. Драстично је опао број свиња, коза, говеда, а мање је и оваца и живине. Стручњаци кажу да је ово озбиљан аларм за хитно доношење мера које би зауставиле даље уништење српске пољопривреде. У супротном Србија ће изгубити прехрамбену сигурност и постаћемо земља која је зависна од увоза хране.

Просечно пољопривредно газдинство у Србији обрађује 6,4 хектара, гаји једно говече, пет свиња, три овце, 43 комада живине и има три кошнице пчела. Они који се баве пољопривредом у просеку имају 60 година, док је тек сваки једанаести носилац газдинства млађи од 40 година. У овој грани ради укупно 1.150.653-оје људи, што је 14 одсто мање него 2018. када је РЗС радио анкету пољопривреде.

“За мене су први резултати пописа прилично шокантни. Сви ми који се бавимо анализом смо знали да параметри у пољопривреди опадају и у производном смислу и у смислу капацитета, али ово је баш поражавајуће. Када имате ситуацију да расположивог земљишта има 20 посто мање него пре само пет година, да коришћеног земљишта имамо мање 6,3 посто, да нам је нестало 48,2 посто шума, онда се питате где је то нестало и о чему се ради”, каже Жарко Галетин, агрокономски аналитичар.

Да је губитак пољопривредног земљишта огорман проблем сматра и Драгана Латковић, председница УО института од националног значаја за Републику Србију, Института за ратарство и повртарство. Објашњава да је до сада код многих постојала заблуда да користимо око 4,1 милион хектара обрадиве површине, што је по глави становника око 0,56 хектара, а што је више него у Холандији.

“Попис је показао да ми више немамо те површине. Наши агроаналитичари су упозоравали да Србија годишње губи око 25.000 хектара обрадивог земљишта. Велики део пољопривредних површина се узима за изградњу инфраструктуре, за изградњу насеља, индустријских зона... Не кажем, мора и то да се гради, али се губи земљиште”, каже Драгана Латковић.

Додаје да би приликом бирања локација за изградњу, уколико је то могуће, требало бирати она земљишта која су мање погодна за пољопривредну производњу.

“Вероватно локалне самоуправе када опедељују та земљшта за изградњу бирају локације са већ неком инфраструктуром, јер инвеститори то свакако гледају. У смислу да је та локација близу главних путева, да су ту вода, струја, неки други ресурси. Било би добро да свака локална самоуправа на чијој се територији граде објекти о томе поведе рачуна и ако има могућности да гледа да се на тим, да кажемо, маргиналнијим земљиштима граде погони, фабрике”, наводи Латковић.

Земљиште није обновљиви ресурс и морамо га више чувати

Проблем са губитком земљишта је утолико већи, јер се ради о ресурсу који није обновљив. Подсећа да статистика у овом попису није евидентирала драстичан пад квалитета нашег пољопривредног земљишта.

“Наше земљиште је деградирано. Хумуса тј. органске материје у њему је све мање. Јако мало имамо сточарства. Немамо органског ђубрива. У Војводини је некада хумуса у земљишту било и до пет процената. Сада га је мање од 3 посто. Да би се проценат хумуса повећао за један посто потребно је и до 100 година”, подсећа наша саговорница.

“Треба коначно неко да стави прст на чело. Да се према том земљишту опходимо с поштовањем, јер то није само подлога по којој ми ходамо, то је извор живота и хране. Хране бити мора. Сведоци смо климатских промена. Чим имамо мање органске материје, земљиште није у могућности да има способност да задржава воду у себи. Уз то, мало површина се и наводњава”, истиче Латковић.

Ипак, каже, не треба заборавити и да у Србији има доста необрађеног земљишта.

“То себи не смемо да дозвољавамо, јер то не дозвољавају себи ни много развијеније земље. То стоји у парлогу, а ту се пружа могућност да на то обратимо пажњу и да то ставимо у функцију”, објашњава наша саговорница.

Црни дани за сточарство

Сточарство у Србији никада није било у лошијем положају.

“По условном грлу имамо пад производње од 20 посто. Када погледате да је то временски период од само пет година, онда видите да је то драстично и да је то веома лош тренд који на крају може да се завршти тиме да ми постанемо увозно зависни не само од свињског меса и млека, које сад увозимо, већ и много тога другог”, каже Галетин.

Подаци показују да у Србији тренутно има свега 725.000 говеда, што је 17,7 посто мање у односу на 2018. годину. Пад у производњи свиња и коза је још већи. Свиња имамо 2,26 милиона што је смањење од чак 30,7 посто, док је коза око 150.000 или за 31,5 процената мање него пре пет година.

“То је по мени прва ствар о којој наши креатори аграрне политике треба да воде рачуна. Једном сам чуо добру мисао - оног тренутка када и последњи мач буде прекован у плуг, човечанство ће моћи да размишља о просперитету. Мени се чини да сада плугове претачемо у мачеве и да су војни буџети већи од аграрних. Говорим у глобалном, па и у нашем смислу”, наводи Галетин.

“Треба да схватимо да веће учешће пољопривреде у БДП-у није показатељ да је земља сиромашнија или да смо у неком ретроградном систему. Напротив. Ја мислим да је пољопривреда базична привредна грана и да на тај начин треба о њој да размишљамо”, додаје наш саговорник.

Уништавање сточарске производње траје деценијама

Пад у сточарству је тренд који се у Србији дешава од деведесетих година прошлог века, каже Милан Простран, агроекономски аналитичар.

“Сточарска производња је од 1992. када су уведене санкције према Србији, почела да опада годишње по стопи од 1,2 до 2 посто. И тако је све до данашњих дана. Прво су разлози били санкције, јер је био забрањен извоз свих производа из пољопривреде, а извоз је вукао развој. Након тога имали смо хиперинфлацију, па ратна догађања, затим је дошла приватизација. Распад великих система је био катастрофалан за сточарску производњу”, подсећа Милан Простран, агроекономски аналитичар.

“Затим смо имали проблем што нисмо имали усаглашену аграрну политику. Имали смо 16 министара тј. 16 концепција аграрне политике до данашњег дана. Такође, потрошња меса по глави становника је драстично пала. Са 65 килограма на 42. А потрошња би требало да вуче развој. На крају дошло је до разних непогодности на глобалном тржишту, као што су заразне болести које се не могу лечити”, додаје наш саговорник.

Сточарство је, наводи, доминантно било присутно у приватном сектору. Најчешће код малих газдинстава која очито нису могла да се носе са жестоком конкуренцијом.

“То нам се обија сада о главу, јер смо ми постали велики увозници меса. Само у последње две, три године на увоз свињског меса, да ли кроз полутке или прасад за тов, давали смо између 70 и 80 милиона евра годишње. Обнављање ове производње подразумева огроман инвестициони циклус. Неки су годинама покушавали да ме убеде да ће повећана продуктивност по грлу стоке компензовати смањени број грла, али то је немогуће”, истиче Простран.

Увоз пољопривредних производа је озбиљан проблем

Развој српске пољопривреде, упозорава, кочи увоз.

“То је јако опасно. Раније је увоз годишње био до милијарду и триста милиона долара, а сада је прешао две милијарде и триста милиона. Над овим подацима треба да се замисле људи који су задужени за креирање аграрне политике. Будући да тежимо ЕУ, морамо да имамо политику колико толико комплементарну са њиховом заједничком аграрном политиком, која очито и сама има проблема, а што видимо по протестима у Француској, Немачкој, Италији, Шпанији...”, каже наш саговорник.

“Пољопривреда је осетљив сектор и ако је не разумете до краја онда се појављују овакви проблеми. Да се разумемо без хране се не може, а без ИТ-ја се може. Још 2012, после пописа, смо имали упаљене црвене лампице када је у питању стање ресурса у пољопривреди”, подсећа Простран.

Србија је, кажу стручњаци, аграрна земља и политику мора томе да прилагоди. А у последњих 50 година никада није било разумевања за домаћу пољопривреду.

“Кажу да су у буџету обезбеђена огромна средства за пољопривреду. Нису то огромна средства. Чујемо ових дана да се у ЕУ за потребе овог сектора издваја трећина укупног буџета Уније. Код нас је учешће аграрног буџета у укупном буџету сада достигло близу 7 посто. Видите колика је то разлика”, пита Простран.

“Ми се годинама залажемо да учешће аграрног буџета буде најмање 10 посто у укупном буџету, колико пољопривреда учествује у креирању БДП-а. Тај фактор скромног буџета је један од разлога зашто се није могло направити озбиљнији заокрет”, додаје наш саговорник.

Србија мора да очува прехрамбену сигурност, а то не може без озбиљне аграрне политике

Попис, кажу аналитичари, показује убрзани тренд пропадања српске пољопривреде.

“Пред креаторима аграрне политике је озбиљан посао. Да се не баве само пуким субвенцијама, већ да се баве озбиљном политиком која ће бити дугорочно примењива и одржива са циљем да се подигну сви ти капацитети, како не бисмо изгубили прехрамбени суверенитет који је веома битан. Поготово у временима када постоје бројни глобални проблеми који оптерећују читав свет”, наводи Жарко Галетин.

Очито је, да досадашње мере нису постигле жељене резултате и да је потребно хитно нешто мењати.

“Ако припремате екипу у спорту и будете последњи, то је последица онога што сте радили пре турнира. Ако сте добро припремили екипу и ако је она квалитетна она ће бити прва, друга или трећа, а не последња. Ако ми имамо овакве негативне показатеље у пољопривреди, онда је то лош резултат. А лош резултат је последица, морамо признати, некозистентне и лоше аграрне политике”, каже овај агроекономски аналитичар.

Као једну од хитнијих мера стручњаци предлажу доношење закона о регресирању цене трошкова производње тј. регресирања цене ђубрива, семена, нафте.

“То су основни трошкови и то су фармерима велики проблеми. Када имате високу цену коштања, не знате како да створите цену хране да буде прихватљива за потршача, а и да ви као произвођач зарадите. Проблеми високих цена трошкова производње ће трајати још дуго. Докле год траје ова глобална криза и ови тешки ратови”, каже Милан Простран, агорекономски аналитичар.

У Србији је регистровано 508.365 пољопривредних газдинстава, што је пад од 10 посто у односу на 2018. Истовремено, број пољопривредних фирми је порастао за 24 одсто и тренутно их је 2.042.

И док се у сточарству готово у свим гранама бележи пад, једино број кошница расте. Према попису има их 1.261.323, што је у односу на пре пет година више за 38 посто.

Између два пописа повећала се и просечна величина пољопривредног газдинства за један хектар, па сада једно газдинство уместо 5,4 обрађује 6,4 хектара.