Дубравка Ђедовић Хандановић за РТС: Нисам министарка за литијум, али лежимо на милијардама

 "Имамо прилику, богати смо, лежимо на милијардама, буквално од разних стратешких минералних сировина и желимо да их користимо на најефикаснији могући начин у интересу, пре свега, наше индустрије, производње, развоја привреде. Да ли неко не жели да у западној Србији људи имају могућност да зарађују хиљаду, хиљаду и по евра? Коме то иде у прилог?" пита у интервјуу за "Око" министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић.

Пре тачно две године, у јануару 2022. Влада је стопирала пројекат Јадар. Знате ли да вас зову министарка за литијум? Је ли то зато што ви хоћете да тај пројекат одблокирате?

Прошло је мало више од две године, али добила сам тај епитет можда други дан након постављења, што мислим да није у складу са реалношћу. Оно што јесте у складу са мојим послом је да сагледам све ризике које одређени пројекат носи, све добре стране и да онда доносимо одговорне одлуке које су пре свега у интересу грађана, државе и привреде. То јесте мој посао, а ја нисам ничији министар осим грађана Републике Србије.

Ви сте одмах по постављењу рекли како је то стратешка сировина, говорите о економским предностима, али оно што се врло често спомиње су еколошке препреке, односно неки еколошки стандарди. Врло често сте истицали како рударење, које постоји од 15. века, носи неке еколошке ризике. Да ли је овога пута ипак нешто озбиљнија прича?

Пре свега истицала сам пуно пута да ми јесмо земља која је богата минералним сировинама, рудама, то се односи на литијум, борат, кобалт, никл, злато, сребро, угаљ, који је такође стратешка сировина. Ми треба те сировине да експлатишемо на најодрживији могући начин. Јер то нам доноси, пре свега економске користи, и то повећава наш бруто домаћи производ. То повећава наше плате, то на крају крајева повећава и пензије наших грађана, јер наравно можемо да пунимо буџет.

И то је тако и за енергетски сектор, који морамо да развијемо, који морамо да унапређујемо. Значи да морамо једноставно да имамо у виду које су то предности и како да се носимо са ризицима које ти рударски пројекти носе са собом. А сваки рударски пројекат те ризике носи, то је тачно, али ми имамо избора. Пре свега у давању дозвола када је рударство у питању, ми сагледавамо и студије изводљивости и експлоатације, сагледавамо главне рударске пројекте.

Нисмо видели ту студију утицаја на животну средину, јер је пројекат стопиран. Али, можда чак и не морамо да будемо велики експерти ни за биологију, ни за хемију, нити за технологију, кад чујемо да се приликом процеса рударења литијума ослобођа сумпорна киселина. Знамо шта сумпорна киселина ради, може ли чак и лаик да закључи да је то за биодиверзитет опасно?

Социјалне мреже могу свашта да закључе, али и да шире лажне вести. То није само питање литијума, то је питање и других тема и у Европи, у свету, у Србији, у најразвијеним земљама, да свако може да напише шта год жели и да не сноси скоро никакве последице. То је оно против чега ми треба да се боримо, не само када је овај пројекат у питању, него када је уопште спровођење одређених мера, ја овде причам пре свега о јавном сектору, о Влади.

Радимо на одговоран начин, доносимо одлуке на основу, пре свега, документације, која је развијена, која је представљена, која је прошла јавни увид, иза које могу да стоје и стручњаци и пре свега компаније које развијају одређене пројекте. Треба да докажу и покажу које се технологије користе, да ли су оне најмодерније. Имамо право да тражимо примењивање највиших рударских стандарда, који се сваке године повећавају, пре свега у развијеним земљама.

А је ли могуће зелено рударење када је о литијуму реч?

Јесте, мислим да је могуће да се, пре свега, технологија унапређује. Оно што јесте засигурно је да Србија има могућност да буде међу три земље у Европи која производи критичну сировину за развој електричних аутомобила. Сви желимо зелену транзицију, сви желимо енергетску транзицију, цео свет се обавезао на задњем КОП-у у Уједињеним Арапским Емиратима, да повећава удео обновљивих извора енергије до 2030. године, са одређеним циљевима који су већ процењени као скоро нереални.

И ви сте се на то обавезали у Националном енергетском и клиничком плану.

Јесмо, ми се обавезујемо са свим оним што је у процесу наше интеграције наш циљ, као и циљ ЕУ, који је пре свега добар за нас. Без критичних минералних сировина не може цео свет да дође до тих циљева. Јер вам критичне сировине требају и за ветрогенераторе и за соларне панеле и за електричне аутомобиле. И сви они циљеви који су постављени немогући су у целом свету уколико се заиста не подигне ниво експлоатације и коришћења минералних сировина.

Ми имамо прилику, богати смо, лежимо на милијардама, буквално, од разних стратешких минералних сировина и желимо да их користимо на најефикаснији могући начин у интересу, пре свега, наше индустрије, наше производње, нашег развоја привреде. Да ли неко не жели да у западној Србији људи имају могућност да зарађују хиљаду, хиљаду и по евра? Коме то иде у прилог? А да кажем да смо покренули стратегију развоја минералних сировина, која не постоји задњих 15 година, нажалост. Завршен је јавни позив, уговарање је у току, добићемо је ове године.

Покренули смо измену Закона о рударству да би што више заштитили интересе, пре свега, наше земље, наших грађана. Ти закони су се мењали у задњих 20 година на један или на други начин. Некад су нас штитили више, некад мање, али засигурно смо идентификовали где можемо да га унапредимо и он ће бити реализован.

Када је реч о тој трампи: бољи живот за неке еколошке стандарде, знамо ли шта добијемо са друге стране? Говори се о неком квантном скоку у небо али на оном стручном скупу у САНУ била је и оцена како је наша рудна рента ниска, како ће при оволикој рудној ренти приходи у буџет бити мали?

Ја сам неколико пута одговарала на то. Наша рудна рента је у складу са међународним стандардима. Да ли има простора да још боље структурирамо…

Хоћу да вас питам хоће ли тај профит и те милијарде отићи компанији?

Апсолутно неће. Зато смо покренули измену Закона о рударству, да би што више заштитили интерес Републике Србије, да би могли да дајемо и под одређеним концесионима моделима, да ограничимо период експлотације, да тражимо веће учешће, стратешко учешће државе, да видимо како се деле трошкови, како се деле приходи. Значи, да једноставно у бољу позицију ставимо државу.

Ми то већ радимо, зато што свако свакако мора да преговара са државом да би уопште и добио било какву дозволу. Тако да ми можемо да имплементирамо већ сада одређене наше стратешке циљеве у том домену али желимо да их побољшамо и да они буду одрживији и зато ћемо ове године и у наредном сазиву Скупштине, то ће сигурно бити задатак за наредну владу, да се управо позабави тиме али препознали смо где су могућа побољшања.

Као стратешки циљ, ви рецимо за 2030. наводите да у Србији буде 40.000 електричних аутомобила. Исправите ме ако грешим, али у верзији која је на вашем сајту са датумом 13. јун 2023. године у документу Национални енергетски и климатски план, наводи се да је план да Србија до 2030. експлоатише 600.000 тона литијума.

То су верзије од пре неколико година, ми смо то променили.

То је верзија од јуна прошле године?

Да, али која је датира од раније. Ми смо почели да радимо на Националном климатском плану пре две године, још 2021. године. Тако да смо свакако те верзије апдејтовали и дошли до тога да ми још увек такву одлуку немамо. Влада такву одлуку није донела. Али да, желимо да развојамо сектор електричних возила у нашој земљи, јер наравно то утиче на смањење аерозагађења, па наравно да то желимо и да нам је то циљ.

Да имамо више обновљивих извора енергије на нашој мрежи, јесте то нам је циљ. Да можемо да допринесемо на основу оверених резерви које сада имамо, да допринесемо до 20 одсто потребних количина ЕУ литијум карбоната. Ми то имамо, знамо да имамо могућност. Али знате колико је 20 одсто на нивоу Европске уније, Норвешке и Велике Британије. То је огромно. Да ли ми треба да се одрекнемо свега и да седнемо да медитирамо?

Седнемо сад, медитирамо и кажемо желимо веће плате, веће пензије, већи животни стандард, а у међувремену само медитирамо. Када би могли да имамо веће плате, а да мање радимо то би можда било најбоље. Али то нажалост није могуће.

Сигурно знате да се у научним круговима говори и о том парадоксу литијума, када је о зеленој енергији реч. Јер с једне стране док су електрични аутомобили зелени, с друге стране ослобађа се више угљен диоксида, када се рудари литијум.

Не можете да се развијате, а да не утичете на животну средину. Само је питање како ћете да је заштитите на адекватан начин да ти утицаји буду што мањи. Ви не можете да производите ништа у електричној енергији, ни из ветра, ни из солара, ни из хидроелектрана, ни из термоелектрана, а да немате неке утицаје.

Индустријски развој је немогућ без утицаја. Али то је тако било и пре 100 година и 150 и 200, када смо парну машину измислили. Или сад када смо вештачку интелијенцију измислили. Па и она ће имати негативне последице. Па људи ће мање да мисле, па ће бити потребно мање радника. То је једноставно тако да прогрес, напредак,технолошки, носи са собом своје последице. Али да ли то значи да сви треба да седнемо и да медитирамо? Ја мислим да не треба. Ти исти представници, одређени, наравно не желим да генерализујем, нити то икада радим, научних савета, академске заједнице су нам исто тако говорили прошле године, ето како је тобож план државе да приватизује ЕПС. На основу полуинформација, нетачних информација.

Па овде у вашој емисији сам то исто чула од одређених представника који су се укључивали из тобож независних синдиката. Да ли се то десило? Није. Ја сам демантовала још онда. Али време најбоље демантује. Ајде да седнемо да видимо. Хоћемо да причамо о социјалним мрежама и онома што смо тамо чули или је неко ко има неке друге интересе када је Србија у питању, ко сигурно нема интересе да се животни стандард људи у западној Србији или било где другде повећа изградњом нових пројеката.

Али ви знате да утицај литијума постоји и на политичку средину, не само у Србији, већ и у свету. У Португалији је због литијума пала влада, у Невади, у Америци, такође су били неки локални протести?

У Португалији је пала влада због корупције, тако да не мешамо бабе и жабе.

Свуда постоје те локалне иницијативе против литијума.

Сваки велики пројекат, ни један се није реализовао, ни у Европи, ни у свету, па ни у Србији, последњи пример, аутопут Милош Велики, да није било отпора. То је тако. Људи једноставно желе да критикују, воле да критикују, не воле промене. Знате, започнете реформу после 30 година у електропривреди, и одмах се чује: „а, па не ваља“. А не дај боже да је нисмо започели. Али када је започнете, онда ништа не ваља.

Онда не радите добро ово, не радите добро оно, не треба, па табош хоћете да приватизујете. Прави се политичка фарса. Јефтине политичке поене је јако лако скупити. Одговорне одлуке је јако тешко доносити. Зато што радите нешто за наредних 15, 20, 30, 40 година. Када данас изградимо одређену хидроелектрану она још 50 година доприноси производњи електричне. Знате које су то одговорности?

Ако знамо да нас "да“ за Рио Тинто кошта ових неких еколошких стандарда, знамо ли да и „не“ за Рио Тинто кошта? Гледала сам њихове финансијске извештаје. Рио Сава је овде још од 2001. године, иако се често говори да су од 2004. године. Њихови акумулирани губици су 300 милиона евра. Која компанија може да рачуна на толике губитке? И да ли је то само она која овде очекује велику зараду или очекује да ће све то дебело од државе да наплати, ако се посао не реализује?

Добро питање је ко им је дао, ко их је довео 2001. или 2003. или 2004.

Али, колико схватам, када је о литујуму реч постоји континуитет у тој политици?

Па наравно, када сте одговорни, па морате да одговорно сагледавате колики су вам могући трошкови уколико донесете одређене одлуке. Јер та компанија је, не само та, многе друге уложиле стотине милиона евра у истражне процесе. Проблем, такође, енергетске транзиције и производње критичних минералних сировина је што пре свега истражне радње трају јако дуго и јако су скупе.

И то вам је тако са свим минералним сировинама, енергетским сировинама, то вам је случај и за нафту и за гас. Све што истражујете из земље и у земљи, процес је јако дуг, зато и јесте цео сектор рударски прилично комплексан. Потребно је време, потребно су велика средства да би дошли пре свега до одређених оверених резерви. А онда да би добили дозволе потребне су додатне верификације, као што сам рекла, од рударских пројеката до студије изводљивости, експлоатације, студија итд.

Процес је прилично дуг и много кошта. Компанија је почела да ради на смањивању својих активности у складу са тиме што постоји неизвесност, која је апсолутно очигледна. Али то је њихова пословна политика. Оно што нас занима је да сагледамо све и да донесемо одговорне одлуке. Наравно, то ће бити посао наредне владе. Ја овде само износим своје мишљење и које сам износила и раније и које мислим да је пре свега битно да радимо у интересу грађана али не на штету државе.

Када је о тим неким стратешким плановима у енергетици реч, споменули сте ту енергетску транзицију. Ми врло често у јавности можемо да чујемо председника како каже да је производња струје из угља важна и да није било производње струје из термоелектране како бисмо ми остали у мраку током ове енергетске кризе која је иза нас. Али сви стратешки плански документи који се доносе иду ка томе да се удео производње струје из угља смањи, да се повећа удео обновљивих извора енергије? Да ли се ми ту држимо оне европске агенде да до 2050. неће бити термоелектрана?

Са изјавама председника се слажем, пре свега што се тиче струје из угља, зато што је то наша базна енергија и ми знамо да, шта год ми причали и које год планове правили, транзиционе, док заправо не изградимо нове неопходне капацитете, да заменимо у довољној мери и количини тај угаљ, заправо може само, кад притиснемо прекидач, да се ништа не деси. То јесте суштина. А да морамо с друге стране да планирамо и развој обновљивих извора енергије - и то је чињеница.

Та енергетска транзиција је поприлично комплексна, она је скупа, она је дуготрајна, она је мукотрпна, пре свега у нашем случају и због многобројних запослених у рударском сектору, за које апсолутно морамо да обезбедимо нова радна места, нова запослења. Наравно, обновљиви извори енергије дају ту могућност, на старим коповима могу да се граде и граде се ветроелектране, пример је и у Костолцу, граде се и соларне електране.

То је мало, свега 66 мегавата?

Добро, али битно је да је тај процес започет и да је он незаустављив. Заправо ми преговарамо и за изградњу једног гигавата соларних електрана.

То је овај америчко-јужнокорејски конзорцијум?

Јесте. Они су на јавном позиву изабрани. Очекујемо да завршимо успешно те преговоре и да започнемо и да реализујемо тај пројекат који је стратешког значаја. Јер промениће нашу енергетску слику.

И то треба да се преда ЕПС-у по систему кључ у руке.

Јесте, али да се вратим на угаљ. Морамо да планирамо транзицију, али морамо и да будемо одговорни. Да не можемо да кажемо затворићемо наше термоелектране зато што нас на то неко тера и зато што то други раде, они који су можда мало мање размишљали и планирали. Пример је Немачка која је погасила своје нуклеарке, која је погасила своје термоелектране,али је почела да их пали у току енергетске кризе.

Али исто тако знате да Немачка агресивно иде на примену тог плана о зеленој енергији.

Иде агресивно али ево вам резултат. Тако што је термоелектрана морала да се стави у употребу. Можете да будете агресивни колико желите. Ја мислим да су планови неопходни, да их ми реализујемо, почињемо да их реализујемо, то је случај и са приватним сектором.

Да ли се ту приватни сектор боље снашао од државе, када је реч о обновљивим изборима?
Је ли ЕПС заправо доста касни када је реч о солару и струји из ветра?

Држава је омогућила приватном сектору да се развија зато што је подржавала развој обновљивих извора енергије из приватних ресурса. Мора да постоји комбинација једног и другог. То је нормално и развој тржишта, на крају крајева. Тај приватни сектор доноси милијарде нових инвестиција у реализације тих пројеката, подиже бруто домаћи производ, утиче на повећање запослености. 

И донеће нам преко милијарду евра нових инвестиција. А постигли смо изузетно компетитивну, односно ниску цену струје у том моменту која је била скоро дупло нижа од тржишне цене и она ће бити дугорочно јако ниска. Тако да имамо све разлоге да будемо задовољни. Али, чињеница је да електропривреда треба да брже развија капацитет обновљивих извора енергије. Не смемо да заборавимо ни хидроелектране. Ми смо успешно прошле године завршили ревитализацију Ђардапа један, који нам је донео нових 100 мегавата, што уопште није мало.

То је на већем нивоу него многи ветропаркови који постоје у Србији. А опет су обновљиви извори енергије. Доћи ћемо до додатних мегавата, зелених и завршетком изградње ветропарка Костолац, који ће бити на мрежи средином следеће године. Да, постоје проблеми у реализацији пројеката, активно се бавимо њима, учествујемо, решавамо проблеме.

На том ветропарку имате Сименс, који је у много о чему заказао, па смо причали на највишем нивоу и у Берлину и код нас, па одређеним променама које су се десиле у оквиру те компаније смо успели да неке процесе откочимо. Да може боље, да може брже и од стране Електропривреде јесте и мора али зато смо покренули промене.

Ви сте рекли, како сте и овде у овом студију, морали да демантујете информацију да ће ЕПС бити приватизован и продат. И то је заиста чињеница да сте ви најчешће ту информацију демантовали од када сте постали министарка енергетике. Али у светлу тих промена који иду ка зеленој енергији и које се дешавају у Европи, ја ћу вас сада питати нешто друго. Хоће ли ЕПС, уколико се не прилагоди тим променама, заправо губити на вредности? Ко ће хтети да купи ЕПС, ако ЕПС сада нема ниједан киловат из соларне енергије и из енергије ветра?

Удео обновљиве енергије из хидроелектрана је прошле године био 36%. То је наш капацитет, драгуљ, којим ЕПС адекватно управља. Ја се не бринем, купаца за Електропривреду има пун ред. Одговор је да није на продају. И да се подигне, да буде ефикаснији, да буде продуктивнији и зато смо и ушли у промене, зато и радимо план реструктурирања, јер је то неопходно, пре свега да буде на одрживим ногама. А да обновљиве изворе енергије мора да планира, па ево и Бистрица је ту и Ђердоптит 3 је ту. Без електропривреде то не можете да реализујете, они су укључени у све процесе.

А тај пројекат Ђердап три подразумева и договор са Румунијом. Колико је то реално? Бистрица, то је нешто што ће се догодити на краћи рок. Буџетом је за ову годину за Бистрицу је планирано 900 милиона евра и буџетом за ову годину планирано. Али како теку ти преговори са Румунијом око Ђердапа 3?

Румунија је наша пријатељска земља и стратешки партнер у многим сферама. У енергетици смо повезани још од шездесетих година од када је Ђердап један направљен. И настављамо да водимо дијалог. Хидролошка студија се завршава, завршава се и претходна студија изводљивости и то су релевантни показатељи који треба да нам кажу у ком правцу даље да се пројекат развија, колики да буде његов капацитет, па онда да се процене трошкови.

То је важно за складишетње и чување енергије. Може ли ЕПС у том смислу да буде можда неки регионални лидер, ако, као што смо видели, када је о солару и ветру реч, каснимо?

Ми већ сада апсолутно добро управљамо портфолијом што се тиче складиштења и то је захваљујући нашим хидроелектранама да је план само да се то настави. Нама ће Ћардап 3 да омогући двонедељно складиштење електричне енергије, Бистрица 5 дана. То је апсолутно стратешки важно наравно и за електропривреду која је опет пружила услуге балансирања и за обновљиве изворе енергије, односно за доста приватних произвођача из обновљивих извора. Електропривреда је ту јако битан фактор али је битан фактор и за интеграцију.

Те све хидроелектране су битан фактор за интеграцију обновљивих извора енергије у наш систем. Тако да апсолутно је један такав регионалани пројекат који је нас подигао у сам врх, пре пре свега производње из хидроелектрана, онда ће то омогућити и сада.

И зато је важно да се њему приступи одговорно, да се сви кораци неопходни у развоју тог пројекта заврше и да, наравно, у консултацијама са румунском страном дођемо до одрживог решења. То се постиже разговором, договором, што је нама са Румунијом стратешки циљ. И за сектор гаса, такође.

Шта је са новим гасним међудржавним споразумом, он је трогодишњи, истиче 2025. Мислим на споразум са Руском Федерацијом. Да ли се на међудржавном нивоу преговара о новом споразуму са Руском федерацијом? И какви ће бити услови? Да ли је рано да о томе говоримо?

Русија је наш стратешки партнер у енергетском сектору и то је био случај у прошлости и то је план да остане случај и у будућности. У смислу да једноставно ми најповољније изворе гаса и највеће количине извора гаса имамо из Руске Федерације. О условима је још рано причати, ми дијалог активно водимо са нашим партнерима из Русије по разним питањима.

Они су нам помогли да ревитализујемо успешно Ђердап 1, зато што је и технологија заправо руских машина на том постројењу и ту су били најмеродавнији да то ураде. Ја добијам коментаре на социјалним мрежама, ето зашто ми то нисмо уртадили. О чему причате људи? Те су турбине, пре свега и та технологија је руска. Па наравно да нам треба изворно тај неко ко је то уграђивао да нам помогне што се тиче целог ремонта. Али да је гомила домаћих компанија била укључена у тај пројекат, па то је апсолутно неупитно. Уопште није упитно да наше компаније нису укључене у тако велике стратешке пројекте. Ни у једном случају, па не и у овом.

А шта је са гасом из Азербејџана? У децембру је отворен интерконектор из Бугарске, гас још није потекао?

Он је апсолутно у функцији. Наш уговор са Азербејџаном је на снази. Најбитније да имамо флексибилност, да имамо могућност да повлачимо оне количине које су нам неопходне, у односу на то које су нам количине најисплативије и тако се и водимо тиме.

Најбитније да грађани не треба да брину, да смо обезбедили свега довољно, што се енергената тиче, а пре свега видите да је и зима блага и да наравно нећемо плаћати и трошити оно што нам није неопходно. Али нам је битно да имамо услове за диверсификацију. Када немате услове немате ни избора.

А имамо ли услове за диверсификацију?

А како немамо? Јесмо завршили гасоводе?

Добро, али имамо и неке нове конекције у плану. Планира се агресиван раст привреде, односно ове године између 3 и 4 одсто, следећи између 4 и 5 одсто. Хоће ли бити довољно гаса да тај раст привреде подржи? Бајетовић каже да ће 3,4 милијарде кубика ове године ће бити потребе за гасом.

Ми смо предвидели раст тражње. Нешто изнад 4,2 или 4,3 милијарде кубика у наредних 5 година. Али битно је да имамо физичке услове диверсификације и више различитих извора, тиме да постижете и бољу цену и бољу конкурентност и на крају крајева да, уколико се нешто непредвиђено деси негде, да ви имате алтернативу. То јеста суштина.

И када су у питању и нафтоводи које планирамо да градимо у будућности. То је пре свега нафтовод између Србије и Мађарске. Да, ради се пројектно техничка документација за гасовод са Северном Македонијом, такође смо причали са румунском страном о гасоводу и повезивању између нас и Румуније.

Ту је за нас доста мања инвестиција, јер причамо о само неколико километара. Са румунске стране је то доста значајна инвестиција, они треба да обезбеде средства, али су заинтересовани. И они имају планове што се тиче експлоатације и гаса и нафте, прилично значајне. Тако да нам је битно да се повезујемо са нашим суседима, Румунија је свакако пријатељска земља.

На крају смо емисије, а хоћу још ово да вас питам. Нема вас у овим квотама у кладионицама за премијерско место, али вас има у медијима. Хоћете ли бити премијерка?

Ја сам толико заузета не на дневном, него на сатном нивоу да нити размишљам о томе, нити бих коментарисала медијске наслове које немају везе са везом. Ти исти медији су писали да ће бити ЕПС приватизован, па видимо шта је од тога било. Тако да се заиста не бих бавила ни спекулацијама, ни коментарима тих медија.