Економија од новчаника до Експа; Аћимовић за РТС: Кључно је повећање извоза на нова тржишта

Плате у јавном сектору од 1. јануара веће су за 10 одсто, пензије за 14,8 одсто, минималац износи нешто више од 47.000 динара, што значи да нико не би требало да прими плату мању од те суме.

Али, повећање зараде мора да се сагледава уз уплив инфлације, било да је увезена или не. Она је обележила 2023. годину, достигла је врхунац од 16,2 одсто и онда пала на осам одсто. То је статистика, а каква је слика на терену и да ли ћемо одахнути када завиримо у новчанике и од чега то зависи, за Интернет портал РТС-а открива професор Економског факултета у Београду Слободан Аћимовић.

У све то мора да се укалкулише и гас, јер морамо имати на уму да свако повећање цена енергената и цена хране у свету може да се одрази и код нас.

Грађани различито "осећају" инфлацију јер није исто да ли имате примања од 87.000 динара, колико безмало износи просечна зарада или, рецимо, више од 200.000 динара. Просечно домаћинство потроши око 40 одсто својих примања на храну и безалкохолна пића. Хоће ли у Новој години бити разлога за славље обичног човека и компанија које би требало да се окрену извозу на нова тржишта?

Професор Аћимовић каже да је добра ствар што ће плате да расту у 2024. години, али напомиње да то није довољно.

Добра је индикација ако расту плате у јавном сектору, јер би то на неки начин допринело да се "повуче“ приватни сектор, да би дошло до повећања плата.

"Некада имам утисак да у приватном сектору заиста постоји шаролика ситуација, тамо где су корпорације, ту је ипак боље уређен раст плата, тамо где имамо искључиво приватно власништво, чини ми се да људи недовољно воде бригу о својим запосленима. А у данашње време, са овом инфлацијом и са овим трошковима живота, плате морају да расту", истакао је Аћимовић.

Из неких најава се, каже, види да ће зараде расти и у току 2024. године, зависно од остварених резултата.

Похвалио је одлуку о повећању минималца, јер је то нека врста баланса између онога што привреда може да плати и онога што радницима треба.

Смањити сиву економију у исплати зарада

"Сугерисао бих да се ипак мало пресабере та база људи који примају минималац. Да ли баш ти људи примају само минималац или ипак имају део плате који им исплаћују у кешу. Знам да се Пореска управа тиме бави, али бих волео да се још детаљније позабави тиме, како бисмо додатно смањили сиву економију у исплати зарада“, рекао је Аћимовић.

Истиче да је то битна ствар, јер ако се смањи сива економија у исплати зарада, моћи ће да се спушта порез на зараде, и самим тим ћемо имати могућност да додатно повећамо "беле", односно регуларне плате.

"То је моја препорука, да се додатно тиме бавимо“, рекао је Аћимовић, уз ограду да не зна да ли је тачан податак да има чак 250.000 људи који примају минималац.

"Мени то делује много. Вероватно постоје ситуације где фирма исплаћује минималац, али готово да сам сигуран да ти запослени добију још 200 до 300 евра у неком кешу, што не би требало да се дешава. И што би требало да се смањи на најмању могућу меру“, предлаже Аћимовић.

Објашњава да, уколико у сваком сегменту смањимо сиву економију, онда ћемо имати могућност да додатно олакшамо оном делу привреде који регуларно исплаћује плате, и да на тај начин смањимо порезе на плате који су и даље високи код нас.

"Али, то не можемо без борбе са сивом економијом у исплати плата“, подвукао је Аћимовић.

Инфлација ће се стабилизовати

Говорећи о инфлацији, Аћимовић каже да је упознат са неким пројекцијама које износе економисти и држава.

"Искрено се надам ће сe инфлација стабилизовати. Да не будем претерано оптимистичан ни песимистичан – између шест и осам одсто, али доста тога зависи од екстерних фактора. Такође, и од екстерних сировина које долазе у производњу, затим од енергената и коначно од свеукупне геополитичке ситуације у свету“, каже Аћимовић.

Према његовим речима, како се геополитичка ситуација у свету у 2024. години буде смиривала, тако ће и код нас, и у Европи, да се смирује тржиште и да пада инфлација.

"Да ли ће она баш да падне на четири или пет одсто, не бих лицитирао, али сигуран сам да ће бити једноцифрен број. Инфлација је код нас заиста посебно тешка и проблематична. Ми смо је доживели у милионима процената“, рекао је Аћимовић.

Ако европска привреда буде брже напредовала, то ће бити добро и за Србију. Продужење стагнације или рецесија у земљама које су главни економски партнери Србије, успорило би њен раст, наводи професор.

Боље и мала инфлација него нулта

С обзиром на не тако давну прошлост, када је инфлација достизала милионске проценте, осетљиви смо чак и када се креће у оквиримо од четири до пет одсто.

"Тек 2025. може се очекивати да се врати на очекиваних три или четири одсто, јер је увек боље радити са малом, него нултом или негативном инфлацијом, што је код нас готово и немогуће“, подвукао је Аћимовић.

Указује и да монетарна политика боље функционише ако у привреду пласира макар неку минималну инфлацију – један до два одсто. За привредни раст је увек добро да инфлација буде у ниским оквирима.

Међутим, стабилизацију инфлације на један, два или три одсто, не треба очекивати пре 2025, у Србији вероватно 2026. године. Током 2024. године за то нема шансе, каже Аћимовић.

Диверзификација извора енергије

Један од покретача инфлације су цене енергената. Аћимовић каже да је код енергената добра ствар то што смо задржали снабдевање из једног доминантног извора енергије – руског. "У политичком смислу је добро да диверзификујемо изворе енергената, па смо тако добили други конектор са Бугарском", рекао је он.

Не бих волео да дођемо у ситуацију да нас неко политички услови да морамо да купујемо енергенте који су изузетно скупи, одакле год долазили, подвукао је Аћимовић.

Објаснио је то на примеру Немачке. "Немачка привреда је пре свега била конкурентна због технолошке моћи, али и због јефтиних енергената. Шта је у међувремену Немачка изгубила? Нажалост, изгубила је јефтине енергенте. То важи и за немачку привреду, важи и за немачке грађане. Резултат тога је блага рецесија, негативна стопа раста", наводи Аћимовић.

Чврсто подржава политичку потребу за диверзификацијом. "Набављамо гас из Азербејџана, али ћемо настављати да га набављамо и из Русије, само нека је он нама доступан и нека је јефтин. Јер, то није добро само за нас као грађане, то је добро и за стране инвеститоре који су дошли овамо. Па неће они ваљда да плаћају скупе енергенте, ни скупу струју, ни скуп гас. Можда ће гас из Азербејџана бити јефитинији него руски, у шта сумњам, али немојмо да нам неко наметне течни нафтни гас који ће бити два пута скупљи него природни из Русије", изричит је Аћимовић.

Конкурентност у енергетици се одражава на целу проивреду, на домаће и на стране фирме. Ако почну да "дивљају" цене енергената, одоше и стране фирме одавде. Хвала Богу да су дошле и подигле наш привредни раст, додао је Аћимовић.

И даље морамо да останемо на угљу

"У потпуности подржавам додатно улагање у одрживе изворе енергије. Најављено је неколико великих пројеката у области енергије из ветра, из биомасе, али то није то довољно, ми и даље морамо да останемо на угљу, нама је и даље угаљ, поред воде, основни извор електричне енергије", каже Аћимовић.

"Немојмо се заносити да можемо да достигнемо европске стандарде, који ће нас терати да се ослободимо угља. И у Немачкој се поново активира производња струје на угаљ. Лепи су одрживи извори енергије, будућност је на тој страни, али пребрзо су дошли", додаје професор.

Како каже, можда то може да буде релевантно у 2050, али не у 2030. години, када се намећу циљеви који су недостижни и непотребни.

Пребрз улазак у зелену енергију ће нас много коштати. Хајдемо ми то постепено и умереније, на економским принципима, а не на неком "ефекту угледања". Хајде да водимо рачуна шта је нама у интересу, а не да нам то неко други каже, навео је Аћимовић.

Привредни раст – форсирати кроз повећану производњу

Професор Аћимовић сматра да привредни раст мора и даље да се форсира кроз повећану производњу, малопродају, логистику, разне услуге, ИТ сектор.

"Неке моје колеге кажу да ће привредни раст делом да се генерише кроз агрегатну потрошњу, а то значи: кад неко добије већу плату, он ће да више потроши. Може малим делом, али то никако није доминантно. Видели смо шта значи подизање привредног раста кроз агрегатну тражњу. То је било у периоду од 2008. до 2012. и не може то тако, морамо да подижемо производне капацитете, реалну привреду", подвукао је он.

Боље конципирање економске политике у пољопривреди

Морамо боље да конципирамо економску политику у пољопривреди. Наставио бих са повећањем производних капацитета, уз подстицање домаћих и страних инвеститора, рекао је Аћимовић.

Али, како наводи Аћимовић, подстицаји имају смисла само за пројекте који имају реалну тражњу, а не да "некоме дамо паре, а он купи викендицу".

Уз то, што више наших предузећа мора да проширује тржишта на којима продају робу. То је једино решење, такозвана диверзификација прихода.

"Дакле, немојмо се само грубо и слепо везивати за тржиште које нам је најближе", додаје Аћимовић.

Морамо да увозимо поморанџе, али не морамо лук и кромпир

Сматра да је велика шанса за јачи раст – пољопривреда и то домаћа пољопривреда, извозно оријентисана. Ако је домаћа пољопривреда јака и квалитетна, онда она може много више да се пласира кроз домаће малопродајне ланце, а не да увозимо лук, на пример, каже Аћимовић.

"Ми морамо да увозимо поморанџе или банане, али не морамо да увозимо лук и кромпир. Да направимо један озбиљан кластер, на пример, за извоз бобичастог воћа попут малине, да не бисмо сваке године имали турбуленције на тржишту", рекао је Аћимовић.

"Институција" за малине

Тако је једне године цена 550 или 600 динара, друге године је цена 200 динара. "Па су наравно незадовољни учесници у том ланцу снабдевања, кад је цена 200 динара и онда држава мора да се ад хок убаци као медијатор, онај ко гаси ватру", појашњава Аћимовић.

Зашто не можемо имати неку институцију која ће се тиме бавити, као рецимо за малине, запитао се Аћимовић.

"Пратио би се увоз и извоз, као и залихе, боље антиципирала дешавања на нашем тржишту. Координирати са тим учесницима на тржишту, од пољопривредних произвођача до хладњачара и извозника. Увек иста прича у пролеће. Жалимо се или на временске услове или на лошу цену у извозу. Буџет је, очигледно, сада сасвим добар, али очигледно га не употребљавамо на довољно продуктиван начин, чим се људи толико жале", каже Аћимовић.

Пољопривреда није кључ, али је битна полуга

Каже да пољопривреда није скупа профитабилна привредна грана у ЕУ. Због субвенција је често пољопривредни производ из држава ЕУ јефинији него код нас.

"Па ћемо га онда наћи на полицама наших малопродајних објекате, јер њима је битно да неки производ буде са нижом ценом. Фали ми тај систематски приступ у пољопривреди, томе бих посветио посебну пажњу", додаје.

Према његовим речима, можда пољопривреда није кључ, али је битна полуга.

Нисмо ми Малта, па да нам не треба железница

За разлику од пољопривреде, инфраструктура је по Аћимовићевом мишљењу добро планирана и волео би да планови у неким другим привредним гранама буду тако добро уређени као што је инфраструктура. Радује га снажна оријентација државе на унапређење железничке инфраструктуре.

"У Европи је у току ренесанса железнице и ми морамо ући у тај воз. Нисмо ми Малта, па да нам не треба железница. Железница има многобројне предности, посебно на средњим и дугим релацијама – и у путничком и у робном превозу", каже професор.

Према његовим речима, јака железница је главни мотив за смањење гужве у друмском саобраћају, што важи и за метро-шински систем у Београду.

"Радује ме што ћемо наставити да радимо на градњи неких, можда не коридорских путева, али за нашу земљу важних путева, од 'смајлија' у Војводини до брзе саобраћајнице до Голупца", каже он.

"Поред гасног конектора са Бугарском – сада ћемо да имамо две гасне конекције са Бугарском, успоставићемо и нафтну конекцију са Мађарском. Значи, градићемо нафтовод, то је јако битна ствар, од јужне Мађарске до рафинерије нафте у Панчеву. Додатно ћемо улагати у енергетску инфраструктуру", додаје Аћимовић.

Не рушити везе са тржиштима ЕУ, али тражити нова 

Аћимовић напомиње да не треба рушити везе са тржиштем ЕУ. Напротив, напомиње, ми припадамо економском простору ЕУ. Добар део страних инвеститора је дошао овде да би своје производе извозили у ЕУ. Немојмо се либити да покушамо да нађемо нова тржишта, као што су Брикс, Евроазијска унија, Африка.

Ако хоћемо да отворимо очи, видећемо да се ЕУ као тржиште налази у оквиру веома ниских стопа раста, што значи да не можемо ни ми да им продајемо неограничено.

"Значи, морамо да отварамо она тржишта која ће брже да расту, четири или пет одсто, где наша роба може боље да нађе своју тражњу. У Емиратима, Саудијској Арабији. Суштина је да се окренемо другим тржиштима, али да не запоставимо односе са ЕУ. Никад не можемо да запоставимо односе са ЕУ јер нам је примарна, али не можемо се више везивати само за то тржиште. То је суштина. Диференцирајмо тржишта на која извозимо робу и услуге", указује Аћимовић.

Слободна трговина са Кином, министри као главни извозни менаџери

Неопходно је максимално искористио добру преговарачку позицију коју смо израдили потписивањем уговора о слободној трговини, као што одавно имамо са ЕУ, са Русијом, али и са неким новим земљама – Кином, ускоро са Уједињеним Арапским Емиратима, Јужном Корејом, рекао је Аћимовић. 

"Имаћемо постепену либерализацију спољнотрговинских односа са Кином. Слично ће бити и са Емиратима, такође са Јужном Корејом. Искористимо то, али опет ту морамо да имамо много бољу координацију унутар наше државе", каже саговорник Интернет портала.

Сматра да је потребно много јаче Министарство привреде које би се тиме бавило, заједно са ПКС, са Министарством унутрашње и спољне трговине.

"Наши министри би требало да буду главни извозни менаџери наше привреде. Да оду на неко тржиште, да тамо помажу нашим фирмама, да им отварају врата", подвукао је Аћимовић и додао да се једним делом то и ради, али није сигуран колико успешно.

Што се тиче Кине, у наредних пет година постепено ћемо користити одређене бенефите.

Брикс је достижан

Нова тржишта могу се наћи и у Бриксу. Чланице су, да подсетимо, Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка. Аргентина, Египат, Иран, Етиопија, Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија позвани су у чланство 2024. године.

Говорећи о Србији и Бриксу, Аћимовић напомиње да је Брикс достижан и да се морамо бавити тиме.

"Морају прво наши привредници да имају јасну подршку државе. Да се не оде тамо само када се потписују уговори о слободној трговини. Много је ефективније када би се организовале заједничке акције министарстава привреде, спољне и унутрашње трговине. Јер и спољна и унутрашња трговина је важна за извоз, као и пољопривреда. Значи, кључно је повећање извоза на новим тржиштима, уз задржавање добрих економских веза са постојећим тржиштима, ту пре свега мислим на ЕУ", подвлачи Аћимовић.

Иако Брикс није формална организација, он никад неће бити Европска унија. Ту можемо да направимо продор нашим квалитетним производима.  

Експо – могућност да се изгради додатна инфраструктура

Говорећи о Експо изложби, Аћимовић каже да на то гледа као на могућност да се додатна инфраструктура изгради у Београду, пре свега, а делимично и у Србији. Послужиће као симулатор прављења оних ствари у инфраструктури које нам недостају – попут железнице која ће спајати аеродром са центром града и железнице која ће даље ићи од аеродрома до Експа.

"Можемо да дискутујемо да ли су баш сви ти трешкови неопходни, можда се неке инвестиције неће реализовати, али оно што је кључно, то би фаворизовало реализацију инфраструктурних пројеката – на пример, нови мост на месту постојећег трамвајског моста", наводи Аћимовић.

"Наведите ми један град у Европи, велики град, који нема брзу пругу између аеродрома и центра града. То је све што нам треба", рекао је Аћимовић, додајући да трошкове није довољно анализирао.

"Право да вам кажем, ја на те објекте гледам као на инфраструктурне објекте. Нико те објекте неће понети кући. Суштина је да се ми натерамо да улазимо у кључне инфраструктурне ствари које недостају Београду, а које могу да буду не само у функцији Експа, него у функцији развоја целог града", закључио је професор Аћимовић.