За девет година 214 милиона евра потрошено за „крпљење буџетских рупа“, уместо за мере унапређења пољопривредног земљишта

Велики износи новца од закупа државног пољопривредног земљишта, на свим нивоима власти, не троше се за мере очувања земљишта, већ за „крпљење буџетских рупа“, кажу у Еколошком центру „Станиште“ из Вршца.

„У периоду од 2014. до 2022. године збирни приходи од накнада за закуп и промену намене државног пољопривредног земљишта са неутрошеним средствима из претходног периода износили су око 57 милијарди динара. За мере заштите, уређења и коришћења пољопривредног земљишта утрошено је око 32 милијарде, док је 25 милијарди или 214 милиона евра, ненаменски потрошено“, истиче Дејан Максимовић из еколошког центра „Станиште“ из Вршца.

„Овакав однос неминовно доводи до пада квалитета земљишта и последица по животну средину, пољопривреду и здравље становништва“, додаје наш саговорник.

Као највећег кривца за ненаменско трошење новца наводи државу, јер постоје разлике у прописима који уређују ову област. 

„По Закону о пољопривредном земљишту средства од закупа државног пољопривредног земљишта морају се трошити наменски за програме заштите, уређења и коришћења пољопривредног земљишта. Међутим, изменама Закона о буџетском систему које су донете 2015. прописано је да су наменска средства само донације, самодопринос и кредит. Све друге накнаде које су секторским законима прописане као наменске након ових измена то више нису и могу се користити и за друге намене“, објашњава Максимовић.

Битно је истаћи да у образложењу измена закона стоји да се новац од ових накнада може користити за друге намене уколико се тиме не угрожавају секторски приоритети.

„То у преводу значи да када урадимо све у одређеној области, а имамо вишак прихода онда тај вишак прихода можемо да прерасподелимо и да га користимо за другу намену. У пракси се, ипак, то не дешава тако, већ се дешава да се новац троши на друге намене без икаквог ограничења. Планови су неамбициозни и онда се појављује велики вишак прихода који се не троши за оно за шта је прикупљено“, каже наш саговорник.

„Наиме, по закону тек када се уради комасација у свим местима или се очисте сви канали или се купи довољан број противградних ракета или се уради контрола земљишта на свим парцелама које су планиране, е онда ако остане новца можемо да га користимо за нешто друго. Међутим, ми видимо да постоји велики број проблема који се тичу пољопривредног земљишта, а новац се, ипак, троши за друге намене“, прецизира Максимовић.

За ненаменско трошење пара нема санкција

Тврди да санкције за ненаменско трошење средстава не постоје.

„Као што сам рекао изменама Закона о буџетском систему из 2015. године прописано је да се новац може слободно користити за друге намене, а и пре тога када је постојала обавеза да се средства троше наменски нису постојале санкције.Ове измене закона су само омогућиле да органи власти могу без последица и у још већем обиму да наставе да раде оно што су радили пре измена закона тј. да ненаменски троше новац“, каже наш саговорник.

„Држава је уствари ненаменско трошење новца решила токо што је укинула наменски карактер. Па када немате намену, онда немате ни ненаменско трошење и проблем је решен“, додаје Максимовић.

За шта се тачно користи новац од закупа државног пољоприврдног земљишта немогуће је одредити.

„Он се распоређује на све друге буџетске кориснике. Нема нигде да стоји да је то новац од закупа који ће да се потроши за то и то. Једноставно, све иде у буџет и када се распоређује на буџетске кориснике не може да се утврди где иде“, објашњава наш саговорник.

Да би се стање у пољоприврди унапредило ово друштво предложило је низ мера држави. Међу њима враћање наменског карактера приходима од закупа и промене намене земљишта, рационалнију расподелу прихода међу различитим нивоима власти, грађански надзор над јавним финансијама и стварање нових и ажурирање постојећих база података.

„На пример, ми немамо тачан податак или он није доступан јавности колико имамо атарских путева и колико их треба изградити или уредити. А када немамо тај податак онда не знамо да ли су улагања у атарске путеве велика, довољна, недовољна, колика треба да буду. Можда нама и не требају нови атарски путеви, али ми то не знамо док немамо те податке“, наводи Максимовић.

„Или, на пример, колико противградних станица нам недостаје, колико ракета. Колико километара канала, рецимо, треба очистити или колико километара ветрозаштитних појасева треба подићи. Када бисмо знали колике су наше потребе, знали бисмо колико нам новца треба за то и тачно бисмо знали да ли улажемо довољно у пољопривредно земљиште или не. И тада бисмо видели колика је штета то што не улажемо у пољопривредно земљиште, него у неке друге ствари“, објашњава наш саговорник.

Да би новац стигао тамо где је најпотребнији мора да постоји независна финансијска контрола

Агроекономиста Милан Простран подсећа да је некада постојала служба СДК која је контролисала коришћење буџетског новца.

„За разлику од данашњег времена ми смо имали ту институцију која је била „Бог и батина“ што се каже када се користи државни новац. Знао се поступак и нико није смео ниједну пару да утоши без дозволе. То била институција о којој се много причало и у неким земљама у ЕУ", каже Милан Простран, агроекономски аналитичар.

Коришћење пара пореских обавезника тј. буџета Србије, објашњава, мора бити строго контролисано.

"Када смо напустили такву контролну институцију, оптерећени либералним капитализмом, мислили смо да ће савест код људи да проради и да ће тај део бити довољан да се државни новац наменски троши“, истиче наш саговорник. 

„У међувремену, имали јако пуно манифетлука. У претходном периоду знате да су чак и челници Управе за аграрна плаћања, па и министри хапшени. Очигледно је да је тај државни новац мамац за злоупотребе“, додаје овај агроекономски аналитичар.

Покушаја да се нешто злоупотреби, наводи, ће вероватно увек бити, али то мора да се сведе на минимум.

„Данас се средства од закупа пољопривредног земљишта деле по принципу поделе плена. Па онда иде мало локалној самоуправи, мало покрајини и мало републици. То је на годишњем нивоу озбиљан новац. А нико не води рачуна какво је земљиште преузето и како се мора вратити. Не постоји брига за квалитет земљишта, који је, иначе, јако опао“, упозорава Простран.

Какво је заиста стање у нашем аграру биће познато тек након завршетка пописа пољопривреде.

„После прошлог пописа пољопривреде имали смо око 90.000 хектара који се наводњавању. У међувремену је то пало на око 50.000. Скоро половина заливних система је нестала. Имамо страшан пад у сточарству, а највеће субвенције иду у сточарство“, каже наш саговорник.

„Корупција је наша слаба тачка. Ако желимо да се приближимо ЕУ, морамо да видимо каква је тамо дисциплина и како се правда сваки цент. Понављам без независне финансијске контролне службе злоупотреба ће увек бити. Данас постоји ревизор, али он контролише када је новац већ потрошен. То је касно. Морамо да имамо систем који делује одмах. Да се зна ток новца“, наводи Простран.

До пољопривредника није стигао цео један аграрни буџет Србије

А да се то како је новац из буџета трошен у претходном периоду не зна потврдио је управо ревизор, подсећа агроаналитичар Бранислав Гулан.

„Ревизор је утврдио да субвенције за сточарство у износу од 28 милијарди динара у периоду од 2016. до 2018. и подстицаји за рурални развој за период од 2018. до 2020. вредни 26 милијарди нису стигли до корисника. То су 54 милијарде које су отишле из ресорног министарства, а не зна се где су. Нико, чак ни ревизор, није утврдио где су паре. То је огроман новац. Један аграрни буџет је изгубљен“, тврди Бранислав Гулан, агроекономски аналитичар.

„Да је тај новац стигао до сељака, они данас не би били на протестима. Да је новац намењен развоју села за то и потрошен, ми данас не бисмо имали толико напуштених и руинираних села. За тај новац могло је да се купи пола милиона крава или милион оваца. Наше земљиште је израубовано и хумус је са 5 посто пао на 2,5 посто. Један од разлога за то је уништено сточарство, јер немамо стајњак. Да се то није десило имали бисмо боље земљиште“, наводи наш саговорник.

Подсећа да се у свету у просеку наводњава 17 посто пољопривредних површина, док је у Србији то једва проценат и по.

„Далеке 1977. године отворен је систем ДТД у Новом Бечеју, а пројекат је био такав да ће Србија да наводњава 510.000 хектара, а да ће да одводњава милион хектара. То се до дана данашњег није остварило“, каже Гулан.

Србији потребан нови концепт пољопривреде

Да би се ситуација у аграру поправила потребно је много улагања, као и промена концепта пољопривреде.

„Пољопривреда се уништава деценијама, тако да то не може да се поправи брзо. Ми смо од земље извозника пољопривредних производа постали земља увозник. Нама је потребан нордијски модел затворене пољопривреде. Да се све ради преко задруга, али те задруге морају да имају и прерађивачку индустрију. Да имамо систем од њиве до трпезе“, наводи Гулан.

„Ово што је покренуто преко Министарства за бригу о селу је одлично, али то је само кап у мору. Основане су нове задруге, али оне немају прерађивачке капацитете. То нам је потребно. У том случају могли бисмо да зарађујемо од хране више него када бисмо дозволили експлоатацију литијума. У року од једне деценије од производње хране бисмо могли годишње да имамо 64 милијарде долара. Једна Холандија је величине Војводине, а извози храну у вредности од 95 милијарди годиншње, а наш извоз је прошле године био 4,8 милијарди“, каже наш саговорник.

Од давнина се само за Војводину говори да има потенцијала да храни пола Европе. Чини се да деценијама нико није имао слуха да тај потенцијал искористи. Напротив, много тога доброг у српској пољопривреди је уништено. Због чега немогуће је доћи до одговора.

Исто тако од ресорног министарства нисмо добили одговоре на питања да ли се новац од закупа државног пољопривредног земљишта заиста користи ненаменски, каква је трентуно пољопривредна инфраструктура у Србији и колико се годишње средстава планира, а колико заиста утроши за мере заштите и унапређења пољопривредног земљишта.