Србији су отворена тржишта за извоз јунећег и говеђег меса, али купцима из иностранства немамо шта да понудимо

Пољопривредник из Телечке Слободан Утвић једини се у селу бави товом јунади. А некада, каже, није било тако.

„Јунади нема. Осим мене има још 5 или 6 домаћинстава који имају по једну краву и можда утове једног бика. У селу је раније било 35-40 газдинстава која су имала доста крупне стоке. Ситну је имала свака кућа, а сад ретко која кућа да било шта има“, објашњава Слободан Утвић, пољопривредни произвођач из Телечке.

Овај домаћин се за сада некако бори, али није сигуран да ли ће у послу и остати.

„Највише сам имао 57 грла, али сам краве распродао, јер је на млеку чиста пропаст била. Пребацио сам се на тов јунади и тренутно имам 34 грла на фарми. Немам савремене објекте и радим сам. Немам услова за више, бојим се да узмем кредите да направим неке озбиљније објекте, јер не знам да ли бих могао да се носим са тим“, каже наш саговорник.

„Размишљам да јунице не продам, већ да их оставим у систем крава-теле. Да од мојих телади завршим тов. Телад су јако скупа, не могу се купити. Ово је план под условом да се једног дана не пробудим и одлучим да све распродам, јер смо стално у губитку. Раније сам покушавао са пластеницима, узгојем оваца, свињама, кравама музарама. Ово је последње што радим. То кад пропадне, једина опција је одлазак у иностранство. Као што је већина мештана из села већ отишла“, додаје Утвић.

Све је теже набавити теле, отхранити га, продати и наплатити уложени рад и труд

Сточари се, каже, суочавају са бројним проблемима.

„Тренутно, проблем број један је недостатак кукуруза, јер смо прошле године имали сушу. Добили смо државну земљу због бављења сточарством, али џабе када није родило, када је суша све убила. У овом послу проблем је и набавка телади и продаја јунади и наплата... Мораш бити уметник у свему. И да купиш добро грло и да га отхраниш, да остане живо и да нађеш доброг купца да то продаш и да успеш да наплатиш, што је све теже у последње време“, објашњава наш саговорник.

„Сви испод цене хоће да купе. Тренутна цена би требало да буде преко три евра за килограм ‘живе ваге’, а сада се тешко остварује и три евра“, каже Утвић.

До сада је највише сарађивао са локалном кланицом, али она не откупљује веће количине. У овом тренутку, наводи, сви пољопривредници су на великим мукама.

„Сада смо на рубу пропасти са житарицама. На огледном пољу јечма је од 27 до 35 метара по јутру и људи су у дебелом минусу. Када се бикови и јунице утове, то су паре на гомили, па чак и кад си на губитку имаш неку количину пара. А од ратарства нема више ништа. Вратили су нам цене малтене преко ноћи 20 година уназад. Кад сам се 2003. женио, пшеница је била 16,5 динара, док је нафта била око 55 динара, а уреа 25 динара. Ова сад сетва је била најскупља, а цене житарица су катастрофа“, каже Утвић.

„Ми двадесет година нисмо ишли ни на летовање, ни на зимовање, нигде. И опет једва крпимо крај с крајем. Поред толико уложеног рада и труда немамо никакав стандард. Чак нам и субвенције касне. Много је обећано, а слабо шта је испуњено“, објашњава овај пољопривредник.

Србија нема јунад коју би могла да извезе

Из Удружења „Агропрофит“ упозоравају да је ове године ситуација у товном говедарству лошија него претходне, иако се број товних раса повећава.

„У овом тренутку ми немамо већу понуду за утовар на брод. Немамо ни минималних 2.000 јунади. То се никад није догодило у Србији. Било би од изузетне користи да се повећа стручност и компетентност Министарства пољопривреде у сектору сточарства, јер од досадашњих лутања немамо користи – од увоза млека, млека у праху, кашњења исплата”, наводи Чедомир Кецо, председник Удружења „Агропрофит” у Новом Саду.

„Имамо пад учешћа сточарства у укупној пољопривредној производњи на свега 22 одсто. Смањен је број газдинстава која се баве производњом јунећег меса за око 8.000, смањен је број крава и укупно стадо је мање од 400.000 грла. Пре свега, бележимо недостатак телади за тов и јунади за извоз, као и недостатак формирања веће кланичне понуде”, додаје наш саговорник.

Да би се зауставио пад броја говеда, из овог удружења предлажу програм који подразумева систем крава–теле и везивање за велике индустријске кланице на бази партнерства, а не по закону економски јачега. Ту је и заокруживање циклуса од пашњака до јунећег меса за купца у режији фармера.

„Апелујемо на надлежне да зауставе преоравање пашњака. Наши програми су везани за коришћење пашњака најмање шест или седам месеци током године. Потребно је и да се формирају региони за планску испашу стеоних јуница и крава из оних области где током лета нема довољно траве”, истиче Кецо.

„Циљ је да постепено вратимо производњу јунећег меса у реалне оквире. Наш потенцијал је 400.000 јунади у тову, а наша потрошња је око 86.000 годишње. Дакле, имамо количине за извоз. Програм о коме говоримо обухвата у скорије време да имамо око 24.000 квалитетних месних крава и да развијамо квалитетно укрштање месних раса што тржиште веома прихвата, као и укрштање са млечним кравама”, каже наш саговорник.

Број говеда у Србији десеткован

Стручњаци објашњавају да јунади нема јер произвођачи немају рачуницу да се баве овим послом, због чега празне и затварају фарме. 

„Србија је у дефициту када говоримо о јунади. Можда је на 20 посто од потреба за говеђим месом код домаћег становништва. Некада смо имали око 3.000.000 говеда, сада једва пребацимо 320.000, и ту мислим на све врсте крупне стоке – од телади, преко јунади до крава и бикова“, каже проф. др Витомир Видовић са Академије инжењерских наука Србије.

„Нормално би било да имамо милион и по грла годишње на стању. Тада бисмо могли да рачунамо да би Србија годишње могла  да извезе између 500.000 и милион грла, зависно од тежине. Наша земља би се у том случају ослободила увоза телади, за шта сада дајемо десетине, а можда и стотине милиона евра, јер немамо сопствену телад. Увозимо их из Румуније, Чешке, Мађарске...“, објашњава наш саговорник.

Формирање Центра за селекцију бикова и кланице у власништву фармера

Србији је, каже, потребан Центар за селекцију бикова.

„Проблем је што смо центре за осемењавање у Србији погасили. То у транзицији није требало никоме и целокупан наш извоз се базира на увозу семена. Има 25–30 увозника семена у Србији. Ситуација је слична као и код ратарских института који су пред колапсом и пропадањем“, наводи Видовић.

„Нама би један такав центар био довољан за целу Србију. Власници тог центра били би фармери и они би њиме управљали. То је кључ за производњу добре телади... Тамо би били лоцирани најбољи бикови купљени из Америке и Европе, па касније и овде произведени. Зашто бисмо плаћали бикове 20.000 евра кад наши фармери могу од 100 бикова да изаберу 4 који би могли да осемене много крава. Држава би могла да помогне у почетку неким кредитом, а онда би узгајивачи сами могли да функционишу“, објашњава наш саговорник.

Такође, на нивоу државе би требало да имамо једну евентуално две кланице извозног карактера.

„Власници би, опет, требало да буду фармери. Онда се више никада не би жалили држави на кризе, турбуленцију понуде и тражње. Питање би било колико зарађују, али стално би били у плусу. Власници кланица зарађују око 40 посто, трговци још толико, а све то плаћају потрошачи. Таква грла нису конкурентна у свету, јер су скупа. Све то иде и на штету произвођача, који онда траже помоћ од државе. Па држава уместо да пуни касу добром организацијом целог тог оплемењивачког и производног програма она лошом организацијом доводи до тога да нема ПДВ-а, пореза, доприноса“, објашњава Видовић.

„Када су велики и удружени произвођачи могу да конкуришу на светском тржишту. Рецимо, странцима треба дневно двадесет шлепера јунади, а наши произвођачи сада могу једва један да произведу. Купци у том случају само кажу „хвала“ и иду тамо где могу да добију количину која им је потребна“, прецизира наш саговорник.

Јака пољопривреда ствара јаку државу

Јачање сточарства омогућило би бржи економски напредак. 

„У том случају држава би по хектару уместо садашњих 1.200 евра приходовала између 20.000 и 30.000 евра. Наравно, постепено, док се систем не изгради. Тиме би плате и пензије драстично порасле. Плате би биле нето преко 2.000 евра. Многи наши људи би се вратили из иностранства“, каже Видовић.

„Извршила би се економска рејонизација, што је, такође, један од предуслова развоја. Не може све да иде само из једног центра што је Београд, а да сви остали на периферији буду на ивици беде и да деца немају основне услове за развој. Неко данас приходује 500.000 евра, а неко не може ни двадесет. Када би онај са 20 имао бар 300, не би му било важно да ли овај други има 500.000 или милион дневно, јер би његове потребе биле задовољене и имао би за развој. На тај начин би се реформисало и школство и здравство и безбедносне службе и много би се брже градила инфраструктура по селима“, наводи наш саговорник.

Да би се сточарство развијало произвођачима је, кажу стручњаци, потребна подршка, а то подразумева постојање развојне аграрне банке попут оних у Аустрији, Швајцарској, Данској које фармерима дају повољне кредите.

Јачањем сточарства Србија би постала озбиљна конкуренција земљама ЕУ које се баве овом производњом и које телетину, јунетину, говедину пласирају у Унији, па је шанса наше државе извоз у азијске и арапске земље.

Држава је последњих година обезбедила дозволе за извоз јунећег и говеђег меса на тржишта Кине, Турске, Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, али ако се ситуација не промени у те земље нећемо извести ни килограм меса, јер се број говеда смањује великом брзином.