Да се састави крај с крајем и не оде у сиромаштво – повећати социјална давања и дечји додатак

Фискaлни савет предложио је мере социјалне и пореске политике за смањење неједнакости и ризика од сиромаштва у Србији. Предлог мера изнели су министру финансија и министарки за социјална питања. 

У анализи Фискалног савета указује се на могућност и потребу за системским унапређењима социјалне и пореске политике како би се обезбедила додатна подршка угроженим домаћинствима, нарочито након поскупљења хране и енергената. 

Мере подршке које анализирају циљају групације са натпросечно израженим ризиком од сиромаштва: децу млађу од 18 година, остарела лица без адекватног нивоа прихода као и незапослене (или маргинално запослене) појединце. 

У протеклој деценији бележи се пад броја деце која примају дечји додатак, са око 400.000 на 250.000, што не значи и да је решен проблем сиромаштва најмлађих. Према оцени Фискалног савета, они су и даље међу најугроженијима.

Члан Фискалног савета Никола Алтипармаков за РТС објашњава на који начин се та статистика може променити и шта заправо значи живети у сиромаштву. Сазнајте и шта значи увођење неопорезивог цензуса од 20.000 динара за сваког издржаваног члана породице.

Фискални савет предлаже реформу пореске и социјалне политике. Да ли то значи да се издвајања за социјалну заштиту за најугроженије слојеве становништва знатно повећају и за колико, шта кажу ваше анализе?

Фискални савет је предложио да се у буџету за наредну, 2023. годину, размотри повећање средстава за социјалну заштиту, имајући у виду да успостављање система социјалних карата омогућава кредибилно и циљано вођење социјалне политике усмерене на истински угрожена домаћинства која су нарочито осетила недавна висока повећања цене хране и енергената, која су била и више од просечног раста инфлације.

Ми смо у анализи разматрали могућности повећања издвајања за социјалну заштиту за око 0,2 одсто БДП-а, а тренутно је три одсто, али конкретан износ и начин повећања средстава је ствар буџетских приоритета које ће Влада морати да одреди приликом усвајања Закона о буџету за наредну годину.

Деца до 18 година представљају најугроженију старосну групацију у Србији са стопом ризика од сиромаштва од 24,2 одсто, која је вишa него код опште популације (21,7 посто). Како да се стопа сиромаштва деце смањи на ниво испод просека од 19,1 посто и шта заправо значе ове стопе?

Стопа ризика од сиромаштва не значи да се нужно ради о сиромашним појединцима, већ да се ради о појединцима који, колоквијално речено, "склапају крај с крајем" и неки негативни догађај, попут губитка посла или болести, може им смањити приходе тако да падну у сиромаштво.

Тако је ова стопа ризика од сиромаштва у Србији 21,7 посто, односно скоро сваки пети грађанин је у ризику, али је стопа самог сиромаштва око три пута мања, око седам одсто, тако да је приближно сваки петнаести грађанин заиста испод линије сиромаштва.

Гледано по старосним групама, ризик од сиромаштва деце је нешто виши од просека пунолетних грађана и опште популације у Републици.

Сада око 250.000 деце прима дечји додатак, што је практично свако пето дете у Србији. Предлажете да се то повећа, колики би, по вама, био обухват деце и колико новца се опредељује за то?

Као прво смо предложили да се износ дечјег додатка, поред редовне индексације за инфлацију, у наредној години додатно ванредно повећа за двадесетак процената, како би се узело у обзир да је повећање цена хране и енергената попут дрвета и угља за огрев, које посебно погађа угрожена домаћинства, било више од просечне инфлације.

Такође смо предложили да се, нарочито у светлу успостављања система социјалних карата, размотре могућности за постепено и делимично повећање обухвата деце која примају дечји додатак, и преко тренутног оквира који обухвата децу у најугроженијој петини домаћинстава.

Подршку угроженим радницима са ниским зарадама и/или издржаваним члановима породице омогућили би прогресивније опорезивање и системска реформа пореза на доходак грађана у складу са добром европском праксом. Које стопе предлажете, објасните на примеру.

Европска пракса подразумева да порески систем омогућава пореске кредите или изузећа за издржаване чланове домаћинства (деца, незапослени супружници) јер је уставно начело да се порез плаћа у складу са економском снагом, што није случај са тренутним порезом на зараде у Србији.

Тренутно, двојица радника зарађују исту плату, плаћају и исти порез, иако један живи сам а други издржава децу и очигледно није у истој економској позицији као први радник који нема издржаваних чланова домаћинства.

Зато смо предложили да се уведу неопорезиви износи од 20.000 динара месечно за сваког издржаваног члана домаћинства, и да се постојећи неопорезиви износ за запосленог дуплира са 19.300 на 40.000 динара месечно.

Како ове пореске олакшице не би створиле рупу у буџету, неопходно је повећање стопе пореза на зараде са 10 на 15 одсто, чиме се не би угрозила регионална конкурентност домаће радне снаге, а само петина домаћинстава са највишим нивоом прихода осетила би ограничено повећање пореског оптерећења за око два посто у просеку.

С друге стране, преостале четири петине домаћинстава са нижим зарадама и већим бројем издржаваних чланова породице осетиле би пореско растерећење.

Фискални савет констатује да су домаћинства у руралним подручјима натпросечно угрожена, посебно старији суграђани. У јавности се помиње број од око 200.000 старијих од 65 година који немају никаква примања. Колико најстаријих није зарадило пензију, колико их заправо живи у сиромаштву. Могу ли се релаксирати услови у смислу власништва над земљиштем?

Заправо, број грађана старијих од 65 година који нису остварили право на пензију јесте скоро дупло мањи и износи око 115.000. Међутим, нису свих ових 115.000 грађана социјално угрожени јер многи живе са супружницама који примају пензију, или другим члановима домаћинстава који остварују приходе.

Тако да је од поменутих 115.000 старијих грађана без пензије доходовно угрожено њих близу 25.000.

Проблем је што тек сваки трећи од ових 25.000 угрожених старих лица прима новчану социјалну помоћ, док преосталих 16.000, доминантно старачких домаћинстава у руралним крајевима, не прима социјалну помоћ због исувише ригорозног критеријума да старачко домаћинство не сме да поседује више од једног хектара земљишта да би примало новчану социјалну помоћ.

Зато смо предложили да се овај земљишни услов значајно релаксира, можда на пет или десет хектара, или на неки други начин како то буде сматрало надлежно министарство, како би новчана социјална помоћ дошла и до ових угрожених старачких домаћинстава.