Тражи се наследница пожегаче - лепотица није отпорна, али нада обећава

И воћке муче упорни вируси. Борба која је са вирусом шарке у шљивицима широм света почела између два светска рата и данас траје. Научници Института за воћарство у Чачку свакодневно раде на новом сортименту – отпорном на вирус, а налик готово изгубљеној шљиви – пожегачи.

Вирус шарке је највише штете нанео пожегачи – старој, слаткој, ситној шљиви коју је у засадима широм Србије у највећем броју заменила америчка сорта стенлеј. То није лоша шљива, али било конзумна или прерађена – ваљало би да више слади.

"Ове године смо имали ситуацију да је килограм пожегаче ишао чак до 100 динара, а просек је 60. А код осталих сорти шљива 20-30 динара за килограм", истиче Иван Урошевић из Привредне коморе Србије.

Проф Милован Величковић са Пољопривредног факултета у Земуну каже да ће шљива из године у годину добијати све више простора. Притом, стенлеј је доминантан, а у корак га прате чачанска родна и лепотица.

Потражња диктира цену. Иако су већ створили чак 18 сорти шљиве светског гласа, научници чачанског Института не одустају од особина које су красиле старе воћке. Родна је по укусу најсличнија пожегачи, али је наследила и њену неотпорност.

Лепотица одолева вирусу шарке, али се у преради није показала. Најмлађа сорта, нада, за сада води у свим категоријама.

"Испоставило се да су њени плодови погодни и за потрошњу у свежем стању, али и за различите видове прераде, пре свега за сушење шљиве", објашњава Ивана Глишић са чачанског Института за воћарство.

Безвирусне, сертификоване саднице које потписује чачански институт воћарима су више него добродошле, када је реч о садњи квалитетних плодова. Али је за опстанак између климатских и тржишних изазова најбоље оружје удруживање.

На тржишту је увек једно место више управо за квалитетне плодове којима лепо паковање додаје вредност. Тада је, макар цена, проблем мање за доброг воћара.