Источњачка алтернатива ММФ-у и Светској банци

Представници 50 азијских и европских земаља званично су у Пекингу потписали оснивачку повељу Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру (АИИБ).

Нова банка, основана на иницијативу Пекинга, има почетни капитал од 100 милијарди долара, а у њене трезоре оснивачки капитал ће положити укупно 57 земаља, од којих је 18 из Европе.

Тај новац биће углавном усмерен на финансирање великих развојних пројеката у Азији где, како стручњаци процењују, постоји хитна потреба за изградњу и обнову насеља, саобраћајне мреже, брана, електрана и терминала за нафту и гас у висини од неколико стотина милијарди долара.

Део капитала биће одвојен и за пројекте ван азијског континента.

Нова банка ће земљама у развоју пружити озбиљну прилику да кредите за сопствени развој први пут потраже ван Међународног монетарног фонда или Светске банке, чијим руковођењем доминирају САД и Западна Европа.  

Највећи деоничар је Кина са уделом од 30 посто у почетном капиталу. Следе Индија, Русија, Немачка и Јужна Кореја.

На церемонији у Пекингу оснивачки документ су потписали представници 50 земаља, јер се у седам држава оснивача још чека да тај споразум прође кроз парламент.

Велики дипломатски и економски успех Кине

Међу државама које су приступиле том важном пројекту под окриљем Пекинга су и традиционални амерички војнополитички савезници – Велика Британија, Немачка, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја.

Позиву Вашингтона да се уздрже од учешћа у тој институцији, која ће несумњиво допринети јачању кинеског економског и политичког утицаја широм Азије, одазвали су се само Јапан и Канада.

У међународним финансијским институцијама, као што су ММФ, Светска банка и Азијска банка за развој, у одлучивању о додели средстава и постављању услова земљама корисницама тих кредита, од завршетка Другог светског рата наовамо доминирају САД, Западна Европа и њихов политички савезник Јапан.

Оснивање Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру зато представља значајан конкретан корак у борби за ослобођење од економске доминације Запада и за стварање економски и политички мултиполарног света.

Дипломатски и економски успех Кине у формирању те финансијске институције, која ће имати глобални утицај, тим је већи што је Пекинг, као највећи спољнотрговачки партнер мноштва земаља, успео да привуче традиционалне америчке војнополитичке савезнике упркос снажном противљењу и притисцима Вашингтона.

Томе треба додати и чињеницу да је Кина, скупа са Бразилом, Русијом, Индијом и Јужном Африком, 2013. године основала Нову развојну банку, међународну финансијску институцију познату и као "банка земаља БРИКС-а".

Слично Азијској банци за инвестиције у инфраструктуру, и та институција је формирана не само из жеље да се стимулише економски раст у поменутим земљама, већ и из потребе да се оствари већа самосталност у одлучивању о финансијама.

Наиме, тих пет земаља у међународним финансијским телима, којима доминира Запад, још не могу да остваре гласачки статус који одговара њиховој растућој економској моћи. 

Стратешки одлично време за оснивање банке

Већ неколико година, у региону Азија–Пацифик се, на америчку иницијативу, у склопу стратегије Вашингтона за пребацивање тежишта сопственог спољнополитичког, економског и војног утицаја са Блиског истока на Тихи океан, преговара о потписивању мултилатералног споразума о слободној трговини под називом "Транспацифичко партнерство" (ТПП).

Тај споразум има за циљ јачање економске размену између земаља на обали Тихог океана кроз осетно смањивање царина и укидање ограничења на увоз.

У пракси, међутим, споразум неће просто функционисати као замајац економског развоја већ и као инструмент за јаче економско и политичко везивање земаља на обали Пацифика за Сједињене Државе, односно као медијум за америчку доминацију тим важним регионом, који последњих деценија доживљава прави економски процват и нагло се богати.

Ово стога што су САД не само највећа економија света, већ и најмногољуднија држава међу учесницама у Транспацифичком партнерству, будући да у њега нису укључене Кина и Русија упркос томе што географски припадају том региону и саме представљају огромна тржишта.

Међутим, унутар општег, оквирног мултилатералног споразума о Транспацифичком партнерству, о конкретним детаљима у вези са тарифама и квотама одлучује се билатерално, а сваки од тих билатераланих споразума које постигну владе иде на одобрење у парламент земаља потписница, где његово усвајање често блокирају разне интересне групе.

Постизање договора у склопу Транспацифичког партнерства зато захтева време. Упркос активном вођству САД и снажним дипломатским притисцима, неколико важних билатералних споразума, попут оног између Вашингтона и Токија, још нису потписани.

Те застоје у сложеним преговорима о појединачним секторима привреде и конкретним извозним артиклима, искористио је Пекинг да покрене, а сада и оствари, своју иницијативу за оснивање Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру, и тако погура тас на ваги економског и политичког утицаја на најмногољуднијем континенту на своју страну, даље од САД и њених савезника Јапана и Јужне Кореје.

Идеолошки сукоби и значај нове банке

Противници АИИБ, углавном из САД, тврде да би новац оснивача те банке могао да буде протраћен кроз инвестиције у корумпиране и политички нестабилне државе, које вапе за капиталом који не могу да добију са Запада, јер у њима велики инфраструктурни пројекти не могу да прођу без аљкавог планирања, знатног кашњења, проневере средстава и озбиљног уништавања животне средине. Тај новац, сматрају они, могао би и да допринесе одржању и јачању диктаторских режима.

Економисти у Азији и Европи тврде, међутим, да ће управо приступање држава попут Велике Британије, Немачке и Аустралије омогућити да функционисање те мултинационалне банке са седиштем у Пекингу буде транспарентно, демократично и у складу са међународним стандардима за очување животне средине.

И док за оцене о ефикасности и карактеру инвестиција које ће нова континентална банка под кинеским вођством давати треба причекати док не почну конкретни пројекти, већ сада је извесно да ће она, најпре азијским земљама у развоју а онда и државама ван тог континента, пружити преко потребну алтернативу за амерички и западноевропски капитал који је у прошлости често бивао политички условљен.

Такође, јасно је и да су кроз ту банку, превасходно Кина а потом и Индија и Русија, оствариле још један осетан напредак у својим напорима да стекну већу моћ у одлучивању у међународној економској размени, односно, остваре већи утицај на светске токове новца и тако учврсте базу за сопствени економски развој и прошире свој политички утицај у свету.