Ко је "наљутио" тржиште

Да ли је неолиберализам кроз актуелну форму финансијских тржишта створио једну "креатуру" пред којом се данас подједнако тресу и политичари и нације? Ако нису до сада, време је да наше културе почну да се боје духа који је изашао из неолибералне боце, тврди немачки социолог Волфганг Штрек у својој новијој књизи "Купљено време: Одложена криза демократског капитализма" ("Gekaufte Zeit: Die vertagte Krise des demokratischen Kapitalismus).

Такозвани "касни капитализам" није се развио према предвиђањима економских теоретичара кризе из седамдесетих година, каже Штрек.

Уместо на боље, ствари су ишле на горе, па су се тако периоди релативног бољитка смењивали са годинама високе инфлација и неконтролисаног државног и приватног задуживања, све док те хроничне невоље нису одједном експлодирале у септембру 2008. године.

Разлика између седамдесетих година, када је либерални капитализам први пут схватио колико је рањив и данашњег времена је драматична: онда су тржишта слушала политику, а политика је, барем теоретски, слушала бирачка тела. Данас, напротив, политичари слушају тржишта, а бирачка тела више ни не излазе на изборе, зато што мисле да ионако ништа не зависи од њих.

Иако је Штрек књигу саставио од предавања која је држао у склопу Теодор-Адорно програма на франкфуртском Институту за социјална истраживања, што значи да му је песимизам на неки начин у опису радног места, тешко га је доживети као професионалног катастрофичара - он напросто описује оно што види око себе.

Као прво, криза с којом се развијене економије данас носе није само економска, већ и политичка, јер, тврди Штрек "оно са чиме се суочавамо јесте дефинитаван крај мирољубиве коегзистенције између демократије и капитализма, успостављене у годинама после Другог светског рата".

Осврћући се на класичну идеју тржишне економије како тржиште треба пустити да се само брине о себи, Штрек напомиње "да се данашње тржиште не брине ни о самом себи, а ни о друштву" - оно већ пет година остаје непредвидиво и хировито, без изгледа за озбиљан преокрет тренда.

Шта се онда са данашње тачке гледишта сматра нормалним стањем, а шта изузетком, пита се немачки социолог - криза или просперитет?

Тржиште добило статус "креатуре"

Штреков млађи колега Штефан Лаубе, такође социолог специјализован за тачке судара између политике и економије, односно патолошке моменте у односима политичког и економског сектора, иде и корак даље, па описује процес у коме је модерно финансијско тржиште добило статус симболичке "креатуре" са властитим интересима и емоцијама.

Полазећи од терминологије која се последњих неколико година усталила у медијима о "нервозним", "плашљивим", "живахним", "еуфоричним", "бруталним", "импотентним", "добро расположенима" или "љутим" тржиштима, Лаубе је у оквиру бечког Института за културне науке покренуо истраживачки програм чији је циљ сакупљање сазнања о томе шта практикују трговци хартијама од вредности.

Суштина његове студије је у следећем: Ако данашња друштва занима одговор на питање ко је и како "оживео" финансијска тржишта неолиберализма, онда треба отићи на сам извор, људима који опслужују ту хировиту "креатуру" бринући се о њеном емоционалном стању, што значи код трговаца акцијама, обвезницама и осталим хартијама од вредности, онима који сваки дан обављају трансакције у милионима и милијардама туђег новца и робе.

Тако је Лаубе скоро годину дана провео као истраживач у једној великој немачкој новчаној институцији, посматрајући симболичке ритуале, слушајући међусобна довикивања и језичке формулације којима трговци вредносним папирима с једне стране "умирују нервозна тржишта", а с друге штите себе од његових осветничких удараца.

Кад ствари не иду добро, трговачки жаргон о "тржишту бештији" пуни се симболиком телесних стања и физичких болести: оно се "распада", "болује", "смрди", "проси", "умире" или је "мртвачки укочено".

Тржиште је за тебе или против тебе, кажу трговци, проблем је само у томе како га одобровољити да тај дан "не игра против тебе".

Некада је тржиште било место на коме су купац и продавац долазили у директан додир да би трговали робом. После тога је прерасло у механизам који сам по себи регулише понуду и потражњу, да би у даљој еволуцији ушло у фазу симболичких класификација и постало "креатура", која независно од актера који њоме наводно управљају живи свој живот и поставља властита правила.

Социјализам је појео сам себе - капитализам је појео демократију, рекао би америчко-енглески социолог Ричард Сенет.