Нови дом за Црвенковиће

Када смо крајем јуна објавили причу о деветочланој породици из Бељина, код Шапца, која је због неплаћеног рачуна за струју, осам година живела у мраку, истог дана су се јавили људи добре воље који су помогли да светло у кући Црвенковића поново засија. Захваљујући Ружи Поповић, после само два месеца, та породица уселила се у нови дом.

На месту старе, у новој, пространој кући, Црвенковићи имају четири собе, кухињу са трпезаријом, купатило и комплетан намештај.

"Нисам могла да верујем да ће доћи овај дан и да више нећу размишљати да ли ће кров пасти на децу. Хвала свим људима који су помогли, звали и питали како живимо", каже мајка Слађана Црвенковић, видно узбуђена због срећног тренутка. Додаје да деца имају своје собе, радне столове и све услове да боље уче.

У новом дому, веселије је него икада. Собу, играчке и пелене сада има и најмлађа Николина, а ђаци уџбенике и школски прибор.

"Остварили су се моји снови. Имам свој кутак, бољи живот, али и нове пријатеље", каже четрнаестогодишња Маријана.

"Сви смо срећни. Коначно имам кревет у коме сама спавам, своју собу, играчке, књиге..", додаје осмогодишња Милица.

У хуманијим условима, најстарији чланови породице могу да уживају само ноћу, јер су и даље по читав дан у надници.

"Срећан сам што имам овако лепу кућу. Жао ми је што мој старији брат Синиша није овде, јер ради са оцем. Кад порастем, волео бих и да и ја сазидам овакву кућу", каже десетогодишњи, увек насмејани Александар.

Нове куће не би било без тетка Руже, додају малишани. Она им је сада други родитељ.

"Осмех ове деце нема цену. Увек ми се обрадују кад дођем. Наше пријатељство се изградњом куће не завршава. Помагаћемо им увек, кад год будемо могли", каже Ружа Поповић.

Уз многе добре људе из Србије и дијаспоре који су упутили помоћ, о Црвенковићима највише брине Душан Стојадиновић, из Београда, који их и даље често посећује.

"Шта да кажем, видели сте како је било кад сте први пут дошли, а како је сада. Хвала свим добрим људима. У новим условима, ова породица ће сигурно мењати навике и слику о животу, а деца добити вољу да уче и буду успешна", каже Стојадиновић.

У дворишту засеока, у којем расте највише деце, не само у Бељину, већ и у крају, највећи проблеми су решени. Предстоји копање бунара, изградња штале, и оно чему се малишани највише радују, а то је одлазак са тетка-Ружом на Златибор, свој први одмор ван села.