Између независности и трагедије – како је Берлински конгрес одредио судбину Балкана и поделио српске земље

Академик Славенко Терзић подсећа да је идеја о ослобађању и уједињењу свих Срба испољила још у време Првог српског устанка.

"Она већ у време Карађорђа, после, да кажем, Карађорђевог похода према Босни, према Старој Херцеговини, према Црној Гори, преко Сјенице и према Нишу, заправо означава четири главна правца решења српског националног питања. Дакле, Карађорђе и његови савременици већ имају јасну представу шта је српско питање и у ком правцу треба да иде српско ослобођење", објашњава Терзић.

Касније се, у време кнеза Михаила Обреновића, Илије Гарашанина и Јована Ристића, уобличава јасан национални програм. Терзић наглашава да је Стара Србија у том периоду подразумевала простор од реке Таре - данашња Рашка област, Косово, Метохију и Скопско-тетовску област, док су у Босни и Херцеговини, према првом попису из времена Омер-паше Лајтаса, православни Срби чинили 51 одсто становништва.

"Та генерација је имала кристално јасну представу о српским земљама, за разлику, рецимо, од наших савременика. И српска дипломатија, српска национална мисао, српска наука, српска култура су врло, да кажем, стрпљиво и вешто градиле план српског ослобођења и уједињења", каже Терзић и додаје да нико, па ни велике силе, није спорио да су то српске земље које треба да припадну уједињеној држави.

Руски избор и интереси великих сила у Сан Стефану

Пре Берлинског конгреса, Санстефанским миром, Русија је отворено протежирала Бугарску, што је изазвало реакције у Београду. Професор Милош Ковић истиче да се Русија, након Кримског рата, нашла сама против коалиције великих сила и да је морала да усмери своје циљеве, при чему је њен главни духовни, идеолошки, геополитички и економски циљ био Цариград и контрола мореуза.

"Пут ка Цариграду није водио преко Сарајева па ни преко Београда, него преко територија на којима се данас налазе Румунија и Бугарска. То не значи да се Русија на било који начин одрекла Срба и подршке Србима... Али је било јасно да ће Русија акценат да стави на земље које су близу Цариграда", објашњава професор Ковић.

Ковић наводи да је сигнал, да Руси рачунају на бугарске земље, на чијем су националном идентитету дуго радили, било стварање бугарске егзархије 1870. године, против воље Цариградске патријаршије. Руска дипломатија је, суочена са претњом да цела Европа буде против ње, направила споразум са Аустроугарском. Према конвенцијама у Рајхштату и Будимпешти (1876–1877), Русија је пристала да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину како би имала слободне руке на истоку Балкана.

У Сан Стефану, где се преговарало о миру са Турском, руски дипломата генерал Игњатијев апсолутно је фаворизовао Бугаре. Пројекат "Велике Бугарске“ обухватао је данашњу Бугарску, Македонију, излаз на Црно море код Варне и на Егејско море код Кавале.

"И ту сада Србија тражи од Русије практично цео косовски вилајет. Међутим, генерал Игњетијев, апсолутно, пре свега он, фаворизује апсолутно Бугаре. Чак је дошло у питање да ли ће Пирот припасти Србији. И кнез Милан каже: 'Ако треба да буде питање Пирота, ратоваћемо и са Русијом због Пирота'“, наводи Терзић, оцењујући ово као велику грешку руске дипломатије јер су области попут Видина, Куле, Трна, ... биле насељене добрим делом српским становништвом.

Тајне службе и увод у рат

Говорећи о самом избијању Велике источне кризе, академик Терзић истиче да Србија није била заинтересована за отварање кризе 1875. и 1876. године.

"Ја не могу да се ослободим утиску да су аустроугарске тајне службе радиле на отварању кризе у Босни и Херцеговини да би ту кризу искористиле да се дочепају Босне и Херцеговине", каже Терзић.

Унутар руске политике постојале су две струје – славофилска и авантуристичка коју је водио генерал Игњатијев, и умерена коју је предводио канцелар Горчаков. Горчаков је Ристићевом изасланику Милосаву Протићу поручио да је српска војска неспремна и да је боље да народ мало истрпи него да ризикује будућност, док је Игњатијев поручивао супротно: "Крените и ви, па повуците нас да уђемо у рат." Јован Ристић је у меморандуму кнезу Милану 1875. године написао: „Или рат против Турске или револуција у земљи“, што сведочи о огромном патриотском заносу у народу који није видео опасности. Србија је у рат 1876. године ушла и била поражена, а Турци би ушли у Београд да није било интервенције Русије.

Професор Ковић подсећа да су међународне односе тог доба диктирале велике силе - Аустроугарска, Русија, Велика Британија, Пруска и Француска. Русија, Немачка и Аустроугарска чиниле су од 1873. године савез, који је био бастион европског конзервативизма и темељ мира. Главни циљ британског премијера Бењамина Дизраелија био је да разбије тај савез, у чему је привремено и успео јер је савез након ових догађаја доспео у велика искушења.

Ковић наводи и живописан детаљ из априла 1875. године, када је аустријски цар Франц Јозеф посетио Далмацију и примио римокатолике из Западне Херцеговине, после чега је избио устанак у том делу где су устаници подигли аустроугарске заставе, али се тај импулс брзо угасио док борба није прешла у Источну Херцеговину. Беч је још 1875. донео одлуку да у случају гужве припоји Босну и Херцеговину како би спречио стварање велике српске државе, коју су видели као продужену руку Русије. Након Сан Стефана, Аустроугарска се приближила Британији, а Берлин је стајао иза Беча.

Лобирање у кулоарима Берлина и понижење малих народа

На Берлинском конгресу, којим је председавао кнез Ото фон Бизмарк, представници малих држава нису званично учествовали у седницама, већ су решења тражили по ходницима. Србију је представљао министар иностраних дела Јован Ристић, Црну Гору Станко Радоњић и Божо Петровић.

О односу великих сила према малим народима сведочи и писмо британског министра спољних послова Солсберија који пише супрузи из Потсдама:

"Овде у Потсдаму... је јако влажно, има јако много комараца, али од комараца су досаднији представници малих држава."

Од укупно 20 седница конгреса, чак седам је било посвећено бугарском питању јер су Велика Британија и Аустроугарска биле жестоко против концепта Велике Бугарске, тврдећи да би тиме Русија постала средоземна сила. Резултат је био подела Бугарске на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију.

Српски изасланик Јован Ристић, ђак чувеног Леополда Ранкеа, био је принуђен да услове и подршку договара директно са моћним аустроугарским министром спољних послова Андрашијем.

"Андраши диктира услове. Ми ћемо вас подржати, али само према југу, под условом да успоставите железничку везу преко Србије до Цариграда и под условом да закључите трговачки уговор... Потпуно је мало, како бих рекао, било апсурдно да са нашим главним противником наших интереса, Аустроугарском, сада сте принуђени да правите неке споразуме. И у томе је, тако бих рекао, својеврсна трагедија српског питања", наглашава Терзић.

Огорчење и тишина у Београду

Иако је исход конгреса био признавање независности Србије, Црне Горе и Румуније, цена је била висока – Босна и Херцеговина предата је на управу и окупацију Аустроугарској.

Професор Ковић истиче да, упркос појединим савременим тенденцијама у историографији које Берлински конгрес представљају као велику победу јер је Србија добила независност и четири округа на југу (Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички), у самом Београду 1878. године није било славља.

"У Београду је завладало огорчење према Русији због Сан Стефанског мировног уговора. И само је државна цензура спречила да се то види, какво је расположење у Србији. У Београду је владало једно очајно расположење. Није било славља. То је несумњиво био успех, независност. Али све оно што је Србија, о чему је Србија сањала, дакле, од Карађорђа... Ослобођење, уједињење. Сада су једна велика сила, Аустроугарска, ушла практички у срце српских земаља. Србија и Црна Гора су подељене... Дакле, у Србији је завладала тишина, огорчење", објашњава професор Ковић.

Аустроугарска војска је запосела и Прибој, Пљевља и Пријепоље са главним циљем да трајно раздвоји Србију и Црну Гору, чиме је, према речима саговорника, завршен конгрес који је имао изражен антисловенски карактер и који је трајно утицао на судбину и савремене прилике у региону.

Како су одлукама из 1878. године трасирани сукоби на Балкану

Дугорочне и погубне последице Берлинског конгреса по српско национално питање осећају се готово до данашњих дана. Одлуке донете 1878. године, као и политика маргинализације и контроле српског фактора на Балкану, директно су усмериле историјска збивања у 20. веку, увели регион у серију сукоба и дефинисали савремене односе великих сила према српском народу.

О наслеђу Берлинског конгреса, аустроугарској политици у Босни и Херцеговини, стварању вештачких нација и историјским поукама у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“ говорили су историчар и академик Славенко Терзић и професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић.

Калајев режим и разбијање српског националног корпуса

Академик Славенко Терзић истиче да су одлуке конгреса дугорочно онемогућиле српско ослобођење и уједињење, те да је политика маргинализације српског фактора настављена и после пропасти Аустроугарске. Главни идеолог и проводник те политике био је окупациони управник Босне и Херцеговине, мађарски племић Бењамин Калај, који је претходно од 1868. до 1875. био генерални конзул у Београду.

"Е, тај човек је постао окупациони управник Босне, и он је за скоро 30 година успео да врло вешто, врло дугорочно, на неки начин разбије основно ткиво српског националног корпуса, не само у Босни и Херцеговини, него и даље“, наглашава Терзић.

Аустроугарска је запосела Босну и Херцеговину, а посебном конвенцијом из 1879. године добила је право да стационира трупе у Пљевљима, где је био центар обавештајне службе, Прибоју и Пријепољу, обезбеђујући коридор према Солуну и везу са албанским фактором. Поред тога, Беч је активно радио на обликовању албанског етничког корпуса од хетерогених група Гега и Тоска.

"Са намером да удари клин српским тежњама са севера. То они не крију, они то јавно кажу“, објашњава Терзић и подсећа на антологијску изјаву канцелара Ота фон Бизмарка из времена конгреса: „Ес гибт кеине албанисцхе Натион“ (Не постоји албанска нација).

Истовремено, у Босни се промовисао такозвани босански патриотизам и писала граматика босанског језика, што Терзић пореди са деловањем НАТО-а и Америке деведесетих година прошлог века. Сваки покушај српског организовања проглашаван је „бауком Велике Србије“, што је, како наводи, измишљотина аустроугарске политике. Режим је строго контролисао српске школе и бранио унос књига из Београда. О томе сведочи и детаљ из књиге Томислава Краљачића, када је инспектор Кучера обишао школу у Херцеговини и утврдио да деца на карти не знају да покажу где је Београд, закључивши: „То је сјајан резултат наше политике.“

Муслимани као штит и Македонија као јабука раздора

Професор Милош Ковић указује на огроман стратешки значај Босне и Херцеговине, подсећајући да је сарајевски атентат био повод за Први светски рат, као и на дешавања из Одбрамбено-отаџбинског рата (1992–1995).

"Овај режим Бењамина Калаја... је посејао то зло семе. Муслимани су систематски одвајани од Срба, и он то није крио. Главни циљ је, у, шта је било иза стварања босанске нације? Одвајање Босне и Херцеговине од Срба“, објашњава професор Ковић.

Када тај експеримент није успео, Беч се окренуо римокатоличком становништву у западној Херцеговини, које у тренутку окупације није имало хрватску националну свест. Аустроугарски пописи су бележили да „националну свест имају само Срби“, који су били најпросперитетнији и најбогатији. Муслимани су превођени са ћирилице на латиницу и упућивани ка Хрватима како би се формирао блок против Срба.

"И неће случајно Поћорекова армија, која маршира на Србију 1914, бити углавном састављена од муслимана, Хрвата, Словенаца... Био је циљ да се што више посеје то зло семе, које ће проклијати 1914. Тај страшни геноцид почео је '14, а онда, наравно, и '41, а онда и у нашем времену“, упозорава Ковић.

Поред унутрашњих подела, Берлински конгрес и Санстефански мир разорили су дотадашње добре односе између Срба и Бугара. Србија је пре тога, у време кнеза Милоша и кнеза Михаила, свесрдно помагала бугарски покрет, школовала њихове ђаке и штампала уџбенике у Крагујевцу и Београду.

"Од стварања бугарске државе, 1888, почиње сукоб између Срба и Бугара. И до дана данашњег имате ламенте у Софији за Санстефанском Бугарском... Јабука раздора. Опет, Аустрија користи Македонију као јабуку раздора“, каже Ковић, додајући да су ранији хармонични планови кнеза Михаила о заједничком устанку хришћана постали ствар прошлости.

Србија је Тајном конвенцијом из 1881. године увучена у орбиту Аустроугарске, након чега је смењена русофилска црквена хијерархија, а митрополиту дабробосанском Сави Косановићу нуђен је новац да преведе народ на унију. То је пробудило нов талас српског национализма кроз Народну радикалну странку Николе Пашића и повратак русофилству, јер је народ схватио да их једино Русија може одбранити.

Савремени контекст: НАТО као наследник аустроугарске политике

Учесници разговора повукли су директну паралелу између историјских притисака и данашњег односа западних сила према српском питању. Професор Ковић наглашава да земље НАТО пакта, САД и Европска унија настављају политику Аустроугарске и Велике Британије.

"Реч је о дугорочној култур-расистичкој, чак рекао бих, предрасуди према Србима, који су за њих једноставно мали Руси“, истиче Ковић, подсећајући да је и у Берлину глас Бењамина Дизраелија био јачи од аустроугарског.

Као доказ континуитета те политике, Ковић наводи чињеницу да се у Босну и Херцеговину за колонијалне управнике и даље упорно шаљу Немци и Аустријанци. Са друге стране, Русија се и данас, упркос сопственом рату и бригама, показује као стратешки ослонац српског народа.

"Практично, Срби од '91. ратују фактички са НАТО пактом, што нико није очекивао. Али управо то се догодило '94, '95, односно '99. Тако да, Срби су и у овом тренутку лучоноша слободе на Балкану“, оцењује Ковић, објашњавајући да то отпор великим силама долази из изразите самосвести засноване на епској поезији и историјском предању.

Коментаришући модерну метафору о потенцијалном „новом Берлинском конгресу“, академик Терзић изражава велику скепсу. Он подсећа да су западне силе, на челу са САД, извршиле злочин разбијања Југославије, сагласиле се са етничким чишћењем Срба из Хрватске, делова БиХ и са Косова и Метохије, са јасним циљем да српски државни простор сведу на границе пре 1912. године.

"Ако би то значило поновно да велике силе утврђују границе на Балкану, ја мислим да нам тај конгрес није потребан. А у сваком случају, имајући у виду досадашња искуства, и неки нови Берлински конгрес, по мом неком осећању, у ствари, био би антисрпски... Ми не смемо да од наших непријатеља правимо некакве поуздане савезнике“, јасан је Терзић.

Терзић сведочи о директној помоћи Русије у Москви и у Уједињеним нацијама, чиме је спречен улазак такозваног Косова у Унеско, Интерпол и Светску трговинску организацију, осудивши антируску пропаганду у домаћим медијима о „малигном руском утицају“ која, како каже, не иде из српске главе.

Поуке историје: Између Пашића и англосаксонских теорија

На питање шта историја саветује Србији у погледу односа са великим силама, професор Ковић упозорава на опасност од заборављања сопствене богате дипломатске традиције. Он подсећа на генерације државника попут Илије Гарашанина, Јована Ристића, Стојана Новаковића и Милована Миловановића који су изграђивали државу и спољну политику од Карађорђевог времена.

"Бојим се да се ми некада понашамо као да смо јуче добили државу и ближе су нам неке теоријске поставке англосаксонских стручњака за међународне односе, па теорије либерализма, реализма и тако даље. Уместо мало да видимо практично како одлучују и како спроводе спољну политику Пашић, Новаковић, Ристић, Гарашанин и остали“, критичан је Ковић.

Он конyстатује да су ти државници имали јасну свест о српском интересу и да народ који је преживео Јасеновац, Јадовно и „Олују“ данас на првом месту мора имати циљ духовног и биолошког опстанка, уз обнову самосвести, јачање оружаних снага, економије и дипломатије без илузија.

Академик Терзић се сложио са овим оценама, позивајући на тихо и стрпљиво обнављање српске државотворне свести и повезивање покиданих конаца. Изразио је и бојазан због савремених школских програма и нових писаца историје.

"Јако се плашим нових уџбеника, нових писаца историје, нових програма и тако даље, који иду на некако, да кажем, запостављање онога што је српски простор био вековима. И Сима Матавуљ, и Јован Дучић, и многи други велики људи. То је оно што је нека културна мапа српског народа коју не смемо да заборавимо“, поручио је, у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“,  академик Терзић.