Срби у Великој Хочи не заборављају веру и обичаје, чувају идентитет

Милена Петровић са млађим и старијим житељима, настоји да очува духовне и културне вредности Велике Хоче.

"Тај пут није само кретање кроз простор, већ и кроз време, историју, повратак коренима и сопственом идентитету. Окупљање испред парохијског дома традиција је дуга деценијама. Ту се народ сабира, поздравља и припрема за поворку — или, како се у нашем крају каже, за литију. Ове поворке нису само обичај, већ нарочито молитвено сабрање, молитвеније које се служи за заштиту од суше, непогода и сваког зла, уз освећење хлебова и заједничку молитву", каже Петровићева.

Након поподневне службе у главној цркви Светог Стефана, окупљени крећу до Светог Јована Главосека. У њиховом пешачењу одзвања заједничко појање: "Христос васкрсе из мртвих, смертију смерт поправ, и сушиво гробјех живот дарова".

"Ове речи не изговарају се само гласом, оне се носе у срцу, повезујући све присутне у једно. Посебан део овог дана чине народне игре које у себи чувају симболику живота, заједништва и наставка рода. Женска игра "Паун пасе, трава расте" представља један од најлепших обичаја. Мушке ћу овога пута прескочити. Жене и девојке, окићене цвећем, гранчицама и зеленилом, хватају се у коло, док се у средини издвајају две — паун и пауница, обучене у народну ношњу. Кроз песму и покрет, паун тражи себи невесту, глумећи стихове, држи се за главу, крило или ногу, пратећи речи песме. На крају бира девојку из кола, док пауница покушава да га у томе спречи, чувајући игру у напетости и радости, све док избор не буде остварен", описује Милена Петровић.

Након овог кола, игра се наставља кроз "ласте – проласте". Девојке подижу руке, стварајући пролаз кроз који у паровима пролазе друге девојке, стајући испред пауна и паунице и понављајући покрете.

Милена Петровић објашњава да песма "Вишњичица род родила" прати овај део, симболично говорећи о плоду, животу и младости, док се игра постепено приводи крају.

По завршетку игре, све се враћа тишини и молитви. Уласком у цркву, једна жена упућује молитву за народ, здравље и берићет, док остале девојке у глас одговарају: „Амин". У том тренутку, све што је било песма, игра и радост, постаје заједничка вера и нада.

Данас се много тога променило, каже Милена Петровић и додаје да се у извесној мери заборављају и сами текстови песама, јер су у протекле две године женски обичаји у селу запостављени.

Традиција може да оживи

"Ипак, ова година донела је нову снагу и нову наду, показала је да традиција може да оживи онда када постоји воља и љубав према њој. Посебну вредност овогодишњем обележавању дале су паун и пауница, Божана Петровић и Славица Ђуричић, две дивне жене које су својим присуством, истрајношћу и осмехом показале како се чувају обичаји и Ружа Спасић, жена која је започела коло и ново сабрање. Њихова спремност да изнесу игру до краја, упркос свему, треба да буде пример свима за будућа окупљања", истиче Милена.

Пита се на крају, да, ако изгубе веру и обичаје, шта им остаје?

"Остајемо без дела себе, без онога што нас одређује и повезује. Зато је наша дужност да чувамо, обнављамо и преносимо, да би и они после нас знали ко су, одакле су и чему припадају. То је суштина живота", поручила је Милена Петровић из Велике Хоче.