Годишњица пробоја Сремског фронта

Југословенска армија разбила је немачке утврђене линије на Сремском фронту у јутарњим сатима 12. априла 1945. после вишемесечних тешких рововских борби, што је омогућило успешан продор југословенских трупа пут запада и потпуно ослобођење Југославије.

После повлачења са простора централне Србије, односно ослобођења Београда, у јесен 1944. немачке трупе обликовале су у Срему, од Дунава до Саве, чврсто утврђену линију која је требало да, до даљњег, запречи продор југословенских трупа, ослободилаца, пут западног дела окупиране Југославије.

У време када је устројен, а његово утврђивање започело је током септембра 1944. Сремски фронт је био саставни део широког фронта Немачке према Југоистоку, од простора централне Мађарске, дуж Дунава на југ све до Дрине.

Концентрација бројних немачких трупа на Сремском фронту била је последица окупљања свих немачких формација са простора централне Србије и Војводине, после ослобођења, а паралелно на том потезу окупљале су немачке групације које су се повукле из других делова Југоисточне Европе, највише из Грчке.

Те формације извлачиле су се преко централне Србије и Босне, споредним трасама, пошто им је ослобођењем Београда излаз редовном рутом био онемогућен. Припадници Групе армија Е, из Грчке, пошто су се поступно извукли преко Босне ојачали су немачке утврђене формације у Срему.

Вишемесечне рововске борбе уз бројне жртве

Уз Немце, на Сремском фронту су се налазиле и бројне хрватске снаге, усташке и домобранске, као и нешто придружених Руса, односно грађана Совјетског Савеза различитог етничког порекла, од којих су Немци образовали помоћне формације. Сматра се да је укупна бројности на немачкој страни била око 100.000.

Њима насупрот, на југословенској страни Сремског фронта, налазиле су формације Југословенске армије, већином управо попуњене мобилизацијом у централној Србији односно Београду, као и Војводини. Претходна Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) преименована је 1. марта 1945. у Југословенску армију.

Присутне су биле такође совјетске артиљеријске снаге, чија је улога била изузетно важна, као и посебне јединице Црвене армије, а онда и бугарске трупе, које су крајем претходне године промениле страну, пошто су Бугарску запосели Совјети.
Конфигурација терена, равница без природних заклона, наметнула је укопавање и условила начин операција. Биле су то изузетно тешке, вишемесечне, рововске борбе, уз бројне жртве.

Фронт је после више неуспелих покушаја пробоја коначно попустио у зору 12. априла 1945. Претходила је жестока концентрисана артиљеријска ватра, уз дејства из ваздуха, при чему је немачке положаје тукло око 120 артиљеријских цеви, а током два налета по 50 авиона.

Затим је уследио јуриш припадника 21. и 48. дивизије Југословенске армије, 1. пролетерске и 2. тенковске бригаде, који су пробили фронт.

Истог дана ослобођени су Товарник, Шидски Бановци, Илача, Адашевци, Вуковар, а потом и Жупања па Винковаци.
Отпор Немаца тиме међутим није престао, и местимично је био врло жилав. Врбања, важно саобраћајно чвориште за извлачење из Босне, ослобођена је после тешких борби уз жртве више стотина југословенских бораца.

Три оперативне групе

Претходно, током припрема за пробој Сремског фронта, тактички су у саставу Југословенске армије, на том фронту, обликоване три оперативне групе.

Јужну, под командом генерала Пека Дапчевића, сачињавале су 2. пролетерска бригада, 17. источнобосанска и 3. крајишка. Она је ослободила Семберију и Брчко, чиме су немачке позиције угрожене са југа.

Босутска, средишња група, коју су сачињавале 6. пролетерска дивизија, 11. дивизија и 1. коњичка бригада, запосела је уочи пробоја прилазе Босуту.

Централну, ударну улогу, имала је северна група, под командом генерала Милутина Мораче. Управо она је пробила Сремски фронт. Сачињавале су је 1. пролетерска, 21, 22, 42. и 48, дивизија, као и 2. тенковска. Њој се током ноћи прикључила и Пета бригада 21. дивизије, која је преко Дунава дошла из Бачке.

Рума је ослобођена 27. октобра, Сремска Митровица 1. новембра, да би се Немци на такозваној Нибелуншкој линији, потезу од Босута до Дунава, утврдили почетком децембра. Најјаче обезбеђени појас био је на потезу Адашевци, Шид, Мохово.

Првобитна намера немачких стратега била је да линију фронта поставе битно источније у Срему. Стабилизовање лиње фронта успело им је међутим тек западније, и то углавном на линији етничког ражграничења Срба и Хрвата.
Претходни покушај пробоја, 3. децембра, обустављен је као узалудан 15. децембра.

Месец дана потом, 3. јануара Немци су покренули контраофанзиву. Штаб 21. дивизије НОВ и ПОЈ био је тада приморан да наложи извесно повлачење. Фронт је стабилизован три дана потом.

Поновљена немачка контраофанзива 17. јануара, прозвана Зимска олуја, обустављена је крајем тог месеца. Линија фронта је надаље била углавном без промена до пробоја у априлу.

По пробоју Сремског фронта Југословенска армија наставила је брзо напредовање пут граничних линија са Аустријом односно Италијом.

Загреб је ослобођен 8. маја, Љубљана 9. маја. Трупе Југословенске армије ушле су и на простор Аустрије, у Корушку и аустријску Штајерску, као и у Трст, одакле су биле приморане да се убрзо повуку.

Процене о броју погинулих

Процене о броју погинулих на Сремском фронту, разликују се. Поименце је пописано 13.400 погинулих из састава Југословенске армије, што је далеко од коначног. Такође, Совјети су на Сремском фронту имали 1.100 погинулих. Према наводима југословенске стране, немачки губици на Сремском фронту били су око 30.000.

Неретко се, посебно од деведесетих, истицало да су новомобилисани регрути са простора Централне Србије и Војводине упућивани на фронт без ваљане обуке и опреме, што је имало за последицу велике губитке.

Са друге стране, немачке формације су биле састављене од прекаљених, искусних бораца, уз добру техничку опрему.
Несумњиво је да је поразу Немаца на Сремском фронту априла 1945. допринела општа деморализација, последица општег узмицања Немачке на свим фронтовима.

Заповедник немачких формација на Сремском фронту био је Александер Лер (1885 - 1947) претходно аустроугарски официр.

Током Другог светског рата био је командант Југоистока и Групе армија Е. У Априлском рату 1941. Лер је командовао разорним бомбардовањем Београда.

Југословенске снаге заробиле су га 9. маја 1945. у Тополшици, код Велења, Словенија, да би потом био осуђен на смртну казну, због бројних злочина снага којима је заповедао.