Мартовски погром – етничко чишћење и злочин без казне

Историчар Чедомир Антић истиче да постоји више разлога зашто никако не смемо да заборавимо Мартовски погром.

“Најважнији је да у условима у којима је наша држава пет година већ пружила поверење Уједињеним нацијама, а Уједињене нације опет државама НАТО-а, да успоставе некакав протекторат на простору Аутономне покрајине Kосова и Метохије, догодило се да негде око шест одсто албанског становништва на Kосову, више од 80.000 људи, узму учешће у насиљу, линчовању, прогону, рушењу свега што је српско”, наводи Антић.

Поручује да није случајно што се све то догодило пред америчке изборе.

"Увек се најгоре ствари дешавају у изборној години у Америци, што значи да иницијатива за све није била из Србије, него од оних који су очекивали подршку и, нажалост, добили je од Америке", напомиње Антић.

“Све то је урађено да би се изашло из једног времена у коме се веровало, односно у коме су САД и савезници тврдили, да њих занимају само права грађана Kосова и Метохије, односно пре свега албанске мањине у Србији, а да их не занима стварање албанске националне државе”, додаје Антић.

Шта се заиста догодило видели смо касније када је постало јасно да повод, а то је наводно дављење албанске деце у Ибру, нема никакве везе са српском децом.

“Лажна вест, могуће да су се та деца удавила, они су интервјуисали једну мајку, али то су злоупотребили албански, али и западни медији. И у крајњој линији, и да су се деца потукла, па то су малолетници. То треба да се реши полицијски, а не да убијете 19 људи и да 2.500 кућа и станова срушите”, наводи Антић.

На питање да ли је то било етничко чишћење, Антић каже да јесте и то без сваке сумње.

“Више од 10.000 људи је изгубило дом том приликом. Свакако да је велики број људи одлучио да оде са тог простора”, додаје Антић.

Насиље се догодило пред 38.000 војника Kфора, а Антић каже да не само да су ћутали, него се нису ни бранили.

“Дакле, ми смо срећни што наше светиње нису срушене, рецимо Дечани или Грачаница или Пећка патријаршија”, наводи Антић.

Поручује да је резултат свега тога Аљбин Kурти, који може да прекрши било који закон и било који споразум и да га нико не санкционише.

“Разлика у рушењу светиња, и српских и бошњачких и албанских и хрватских у рату, је у томе што ово није био рат. Ово је био мир, у коме су нам показали да кад њихова команда нареди – они убијају, кад нареди – они ослепљују стоку, кад нареди – силују жене. И то је оно што је најстрашније код националног покрета са којим ми имамо посла на Kосову и Метохији”, објашњава Антић.

До данас нису откривени налогодавци, а Антић поручује да је Мартовски погром - злочин без казне.

“Не можете покренути шест одсто једног становништва, Албанаца има на Kосову и Метохији негде око милион и 600.000, не можете покренути неких стотину хиљада људи, можда и више, а да не постоји команда. Посебно у једном таквом друштву”, додаје Антић.

Говорећи где је Kосово и Метохија данас, 22 године касније, Антић каже да оно што су желели нису успели у потпуности.

“Наш велики песник Матија Бећковић је једном приликом рекао: 'Ако Kосово није наше, зашто нам га тражите онда?'. Е сад, они су очекивали да ће свет реаговати на диктат као што је реаговао девeдесетих година када су, незавршивши преговоре, сви признали Босну и Херцеговину, у којој та централна бошњачка, муслиманска власт контролише у том тренутку 20 одсто територије и у грађанском рату је са свима, чак и са својима”, навео је Антић.

Истиче да је КиМ у лимбу, али да је неопходно да се ујединимо.

“Ми смо успели да постигнемо одређени ниво отпризнавања Kосова. Kосово је у једном лимбу, није до краја признато. Све наше владе су играле ту игру попуштања, Аска и вук игру, где ви док играте, док заваравате, живите. Мислим да би било добро да се коначно објединимо око тих питања која, верујем, ником срећу нису донела”, поручује Антић.

Јанковић: Све је већ било припремљено, али је било потребно да се омасови

Милош Јанковић, главни и одговорни уредник Образовно-научног програма РТС-а, који је у време погрома био у Kосовској Митровици, каже да у северном делу града нису имали информације шта се спрема са друге стране Ибра.

"Знали смо да албански медији преносе да су дечаке који су удавили у Ибру у оближњем селу Чабра, које се налази из између Косовске Митровице и Звечана, јурили неки Срби, да су се они због тога удавили, али нисмо имали слику у који је обим онога што се спрема. Све је почело у Митровици. Они су се прво ту окупили, у јужној Митровици, и кренули преко моста на север", додаје Јанковић.

Истиче да је то већ било припремљено, али да је потребно да се омасови и да призову народ.

"Није то изоловано, није се то десило само од себе, Kосово је већ неко време било у тензији. Албанци су били фрустрирани што њихове замисли о независности већ нису реализоване", напомиње Јанковић.

"Све је то некако припремано и као да се чекало то што се назива црни лабуд и то се догодило, нажалост, та деца су се удавила у Ибру. Ми данас знамо да то није кривица Срба, али се то тог дана није знало до увече, док портпарол Kфора 17. марта увече није изашао и рекао да је сва прилика да су те вести лажне", каже Јанковић.

Човић: Албанци добили простор да наставе етничко чишћење које спроводе и до данашњих дана

Тадашњи председник Kоординационог центра за Kосово и Метохију Небојша Човић каже да као државни орган нису имали никакву најаву свега што се догодило, али јесу индиректне информације.

"Једна од тих информација је да је шест месеци пре 17. марта 2004. године у истој тој Приштини био састанак Вокер, Клинтон је чак био на састанку, генерал Кларк, Холбурк, Kушнер и тада су они држали брифинг са Албанцима, у смислу да Албанци морају да појачају свој приступ у вези са борбом за заједнички пројекат, а то је независно Kосово. То је некако почетак", додаје Човић.

Истиче да је страдање деце искоришћено у целој причи.

"Повезали су то у једној лукаво поквареној причи. Село Чабра и село Зупче, које је већински српско, су релативно близу. Они су у општини Зубин Поток. Наводно су Срби из села Зупче пустили псе на ову децу. Деца су побегла, упала су у Ибар и ту су се удавила. Ибар је у том тренутку имао нешто повишени ниво зато што су Газиводе испуштале воду", рекао је Човић.

Додаје да су то одмах пренели сви светски медији који су осудили Србе.

"Једном речју, потпуно организована акција, типоване тачно локације на којима смо ми санирали много објеката, урадили повратничке пројекте, све у циљу потпуног етничког чишћења, са порукама немате извесност живота овде на овом простору, ви као Срби. И, наравно, то су и међународни званичници у почетку подржали", поручио је Човић.

"Морам да вам кажем да je последица свега тога, наравно материјална штета, али јако мало људи се вратило после од тих 4.000 и нешто што је избегло. Тиме су они добили простор да даље наставе етничко чишћење које спроводе и до данашњих дана. Само су мало другачије технологије, додатни притисци", закључује Човић.

*Гостовања можете погледати у видео-снимцима у оквиру текста