У Србији живи око 12.000 глувих особа – како да им се олакша живот пун препрека

Оно што је већини рутина, њима уме да буде и те како компликовано. Од раног детињства глуве особе суочавају се са проблемима који би могли да се избегну, уз разумевање околине, мало труда и воље.

Биљана Милановић каже да се најчешће проблеми дешавају код лекара.

"Дешава се да чекамо у чекаоници веома дуго. Кад дођем и кажем да сам глува особа замолим их да лично изађу, да ме прозову, све напишем на папиру, међутим они то некако забораве, картон оде код докторке и чекам испред врата дуго. Онда ме медицинска сестра пита: 'Што стојите ту код врата? Померите се', ја објасним да не знам кад ће ме прозвати, јер сам глува, а онда се испоставило да су ме прозвали још пре два,три сата", објашњава Биљана.

Какви су примери у Европи

И није само то проблем – било каква администрација, образовање, свакодневно функционисање као и информисање. Пре десет година усвојен је Закон о употреби знаковног језика којим се прописује да 10 одсто програма у медијима буде титловано. То се, међутим, поштује углавном само када је у питању изборни програм.

Једини медији који свакодневно омогућавају дневно праћење програма глувима јесу Радио-телевизија Србије и Радио-телевизија Војводине. Примери из Европе су мало другачији, не само када је у питању информисање.

"Глуве особе добијају као помагало беби аларме, будилице које светле, сатове који имају светлосну сигнализацију, могућност добијања интернета и апарата како би могли да имају приступ тумачима, услугама итд. Имам утисак да у иностранству глуви имају мало лакшу ситуацију и већи приступ свему и да би код нас требало више промоције. Рецимо када овде глуви пар добије дете не добијају беби аларм, који их обавештава да дете плаче. У стану немамо могућност да добијемо преко РФЗО светлеће звоно које нам је неопходно", додаје Биљана Милановић.

Апел да знаковни језик и Уставом буде признат као један од званичних

Неопходно је и да знаковни језик буде признат Уставом као један од званичних језика и потпуно изједначен с другим језицима у Србији - апелују из Асоцијације српског знаковног језика.

"Врло је мали број тумача што утиче на квалитет живота глувих особа због баријера у комуникацији. Градска организација глувих Београда је акредитовала школу за учење српског знаковног језика где су глуви предавачи, где полазници могу да се сертификују кроз године учења. Оно што је наша идеја јесте да на квалитетан начин усвајају језик и да буду сертификовани и да на тај начин кроз време заправо повећамо број тумача што ће омогућити глувим особама бољи приступ што образовању што другим областима живота, зато што да тумачи су врло важан део заједнице глувих и врло важан елемент за унапређење квалитета живота глувих особа", истиче тумач за глуве Војислав Ђорђевић из Асоцијације српског знаковног језика.

У Србији регистрована 24 тумача 

Процене су да на три глуве особе иде један тумач. У Србији заједницу глувих чини 12.000 људи, а у Савезу глувих и наглувих регистрована су 24 тумача.

"Не само доносиоци одлука већ и сви грађани би требало некако да се освесте да имају више информација о томе како комуницирати са глувим и наглувим особама знају више о њима како би могли да се прилагоде комуникацији у свакодневном животу. Наш апел је чујте наш глас али не звучни, наш језик је мануелни и визуелни. Такође апелујемо да Министарство просвете уведе српски знаковни језик у формално образовање и као изборни језик од вртића до неких виших нивоа образовања да деца имају могућност да се сусретну са њим и да га уче. Да бисмо све то остварили много је важно да глуве особе могу да остваре права која им припадају као грађанима Србије", каже Михаило Гордић из Савеза глувих и наглувих Србије.

А међу њима су и она основна - право на достојанствен живот. Да када комуницирамо са њима гледамо у њих, а не у тумаче. Да се упознамо са коришћењем апликације "СОС за глуве", научимо бар основе знаковног језика као што знамо неке стране језике јер, како кажу - ако знате знаковни језик, имате кључ за душу глувих.