Данас је Свети Сава, школска слава

Свети Сава једна је од кључних личности српске историје, утемељивач Српске цркве и просветитељ. Сматра се зачетником српске средњовековне књижевности, стога је и заштитник просветних установа.

Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175, као најмлађе дете, трећи син, Ане и Стефана Немање, родоначелника династије Немањић.

Његови биографи Доментијан и Теодосије наводе да је, као најмлађи, у извесном смислу био мезимац, као и да је од раних дана показивао прерану зрелост, склоност духовној тематици, књизи, учености.

Одлазак Растка Немањића на Свету Гору

Имао је седамнаест година када се под утисаком разговора са руским монахом, који је био у посети двору Стефана Немање, запутио на Свету Гору.

Тамо се убрзо замонашио у манастиру Свети Пантелејмон. 

Из манастира Свети Пантелејмон, Сава ће прећи у Ватопед, где ће боравити више година. По сведочењима која су остала потоњим генерацијама, као монах био је оличење подвижништва.

Верује се да је пресудно утицао да се Стефан Немања замонаши 1196. године, а Стефан прузме престо.

Приликом боравка у Цариграду, крајем 1197. године, успело му је да од цара Алексија измоли дозволу за обнову опустелог манастира. Тако је негде почетком 1198. започела градња, односно обнова Хиландариона, који ће постати средиште Срба у монашкој заједници Свете Горе.

У Србији се 1202. године догодио преврат, Вукан је збацио брата преотевши власт. Годину дана потом, Стефан је збацио Вукана.

Свети Сава мири завађену браћу

Завађену браћу Свети Сава измирио је над гробом оца.

У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао аутокефалност српске цркве и српску архиепископију. 

Иза себе је оставио више писаних дела. Најзначајнија су "Житије Светог Симеона", "Kарејски типик", "Хиландарски типик" и "Студенички типик", као и "Законоправило".

Умро је у Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку са ходочашћа у Јерусалим, после једне дипломатске мисије за бугарску архиепископију. Према записима из тог времена, глас о смрти Растка Немањића стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.

Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у Милешеву.

Савин култ је у народу био јак због чега је у време Банатског устанка, 1594. године, велики везир Синан-паша наредио је да се мошти Светог Саве однесу из манастира Милешеве и спале у Београду, на Врачару.

Први писани траг о школској прослави Савиндана је из 1734. године, када је обележен у Сремским Карловцима. Као школска слава установљен је 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу.

После полувековне забране, 1990. године поново се обележава као школска слава.

Поводом празника Светог Саве партијарх српски Порфирије позвао је све "да сами буду бољи јер ће тако и други постати бољи" и поручио да се то постиже покајањем. Патријарх је у Храму Светог Саве поновио важност мирења.

Централно богослужење биће у Храму Светог Саве на Врачару, а Свечана акдемија у Скопљу.

Веровања и обичаји

У многим крајевима се овај празник прославља врло свечано и пре њега се постило седам дана.

Многе занатлије у Србији сматрале су Светог Саву својим заштитником и узимале његов дан за еснафску славу. Уз то, и пастири су га сматрали својим заштитником, па су многи обичаји везани за данашњи празник у вези са вуковима и стоком.

Постоји много народних веровања у вези са Савинданом, међу којима и то да ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји.

Још једно веровање каже и да се пред овај дан стока не сме терати у шуму јер ће иначе све пострадати од вукова.

Уз то, данас ништа не би требало радити оштрицама и сечивом како би вуковима чељусти остале склопљене. Веровање налаже и да жене данас ништа не треба да боје у црвено како вукови не би поклали стоку.

Име Светог Саве носе многи топоними, као што су Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало.