Како слепи студент Лав Андрић руши баријере и мотивише своје другове

Испите на првој години положио је у јунском року. Без лажне скромности каже да ни друга година није тешка и да редовно полаже колоквијуме.

"Био сам скептичан да ли ћу да прођем тај пријемни, пошто је доста људи говорило да је тежак факултет, да је најбољи, борбен, да је гладијаторски. Али све је у глави, све је у труду. Ако искрено и све од себе најбоље дате, не би требало да имате никаквих проблема", поручује Лав Андрић.

Редован је на предавањима и вежбама, на факултет долази аутобусом, без пратње. Када му треба помоћ, ту су колеге.

"Апсолутно би требало да свима нама буде нека врста мотивације, јер је успео да с тим проблемом уради, односно заврши сваку обавезу коју је имао, коју већина студената без икаквих, односно ни близу толико великих проблема нису успели", истиче његов друг Никола Мариловић.

Без привилегија, студент као и сви остали

Лав не ужива привилегије због свог хендикепа - ради све као и остали студенти.

"Једина је разлика када је он у учионици што не могу да се ослоним на слике које показујем другим студентима, већ речима објасним више оно што други студенти виде на слици. Врло често се дешавало да када поставим неко питање, да се Лав јави да одговори, некад чак буде једини који зна. Пошто сам га упознала, видела сам о каквом младом перспективном момку се ради, који је пун ентузијазма и који је у потпуности спреман да се суочи са разним изазовима", каже Бојана Сурла, декан РАФ-а.

Изазови Америке 

Изазов му је био, да као средњошколац, сам отпутује у Америку, на размену студената.

"Све улице и градови су много већи него код нас, то сам приметио. Када сам прелазио улицу, мислио сам да је ту крај, а оно било тек пола улице, тако да је то баш приметљиво било", указује Андрић.

У Америци је учествовао и на школском такмичењу у пливању. Свирао је и клавир, амбиција му је да као ИТ стручњака ради у некој компанији.

Бори се сам, али каже - све би му било теже без мамине подршке.