Без здравог земљиште нема здраве хране – како да га сачувамо од загађења

Загађење земљишта је последица индустријске активности, урбанизације, интензивне пољопривреде и неадекватног управљања отпадом. Са овим проблемом суочавају се и много развијеније земље од Србије.

"Генерално, земљишта у Србији су незагађена када се посматра целокупни земљишни фонд и повољна су за производњу здравствено безбедне хране. Међутим, све више су изложена загађењу услед нерационалне примене агрохемикалија, од депонија, сектора енергетике и индустрије, као и микропластике", каже др Јордана Нинков, научна саветница Института за ратарство и повртарство, Института од националног значаја за Републику Србију.

Велики загађивачи земљишта су тешки метали међу којима су најопаснији олово, кадмијум, жива и арсен. Ништа мање опасни нису ни пестициди, нитрати и фосфати, органска загађујућа средства, пластика, отпадне воде и муљ.

"Загађено земљиште представља ризик за пољопривредну производњу и може бити опасно по људско здравље. Повећано уношење тешких метала и пестицида у ланац исхране може довести до акумулације токсина у организму људи и животиња, уз ризике од различитих хроничних болести", упозорава проф. др Александар Ђорђевић, шеф Катедре за педологију и геологију на Пољопривредном факултету.

Како је земљиште у Србији загађено по регионима

У зависности од региона, разликује се и загађење земљишта. У околини Бора и Мајданпека, кажу стручњаци, рударска и металуршка индустрија остављају значајне количине тешких метала у земљишту. Осим тога, рударске активности допринеле су деградацији земљишта и околних екосистема.

"У Панчеву и Краљеву се налазе озбиљне хемијске индустрије, па овај регион има високе концентрације загађивача, укључујући тешке метале и органске загађиваче, као и неадекватно управљање отпадом", објашњава саговорник РТС-а.

"Главни град Србије суочава се са проблемима загађења земљишта због урбане експанзије, неправилног управљања отпадом, као и употребе пестицида у урбаним и субурбаним пољопривредним подручјима", додаје Ђорђевић, уз напомену да ризик од загађења пестицидима постоји и у Војводини и другим подручјима са интензивном пољопривредном производњом.

Земље југоисточне Европе, каже, суочавају се са високим нивоима загађења земљишта, док је ситуација у западноевропским земљама нешто боља.

Процењује се да се између 60 и 70 одсто европског пољопривредног земљишта не може означити као здраво, највише због губитка хумуса и ерозије.

"То је резултат дуготрајне интензивне пољопривреде, примене искључиво минералних ђубрива и обраде земљишта тешком механизацијом. С обзиром на то, стање земљишта у Србији није угрожено у толикој мери, али је квалитет знатно испод природног потенцијала, посебно у Војводини, која је богата квалитетним черноземом, а истовремено је и најслабије пошумљена регија Европе, уз недостатак сточарства, пашњака и стајњака", истиче Нинков.

У овом тренутку јако је важно да се домаћи пољопривредници подрже у заокрету ка регенеративним праксама које ће унапредити земљиште.

"Ова транзиција захтева већа почетна улагања, нову механизацију, више знања и сложенију организацију производње, а резултати су видљиви тек у неком наредном периоду. Јасно је да је пољопривредницима за то потребна и институционална, и стручна и финансијска помоћ. Очување земљишта нам је важно и у градовима због његовог моћног водно-топлотног капацитета, који може да нас расхлади током тропских дана и упије воду у случају великих падавина", додаје Нинков.

Да би се смањило загађење земљишта у Србији потребна су озбиљна улагања у мониторинг, рехабилитацију контаминираних земљишта и промовисање одрживих пољопривредних пракси. У земљама ЕУ уведене је Уредба циркуларне економије у пољопривреди.

"Грчка је, на пример, недавно усвојила нови стратешки план за заједничку пољопривредну политику за период од 2023. до 2027, који има буџет од 13,4 милијарде евра, с посебним нагласком на еколошке и климатске циљеве. Пољопривредници добијају субвенције за коришћење микробиолошких ђубрива и пестицида, гајење легуминоза и покровних усева, ​прилагођену обраду земљишта, а све у циљу одржавања плодности земљишта, спречавања даље деградације и добијања здраствено безбедне хране", објашњава професор Ђорђевић.

Промена навика појединца може да смањи загађење земљишта

Едукација и свест грађана о правилном управљању отпадом и заштити животне средине су кључни за очување квалитета земљишта. Као појединци можемо допринети мањем загађењу овог ресурса. За почетак требало би мање да бацамо храну.

"Трећина светски произведене хране се баци. Промислите колико је само земљишта, воде и енергије уложено у ту храну и трудите се да боље планирате своје оброке", каже Нинков.

Такође, требало би бирати локалне производе са мање амбалаже, посебно пластике, као и оне из одрживих система производње, чиме се подржавају еколошки посвећене компаније и произвођачи.

"На рафовима се одражава наше понашање. Оно што највише бирамо и купујемо обликује понуду, па ће све више бити сличних производа и тиме шаљемо јасну поруку производим компанијама. Ово је прави пут да у највећој мери смањимо загађење. Рециклажа, као права асоцијација грађана на екологију, представља решавање последице, а не узрока проблема", објашњава Нинков.

Србија има Закон о заштити земљишта, али је проблем у поштовању регулатива

Србија је 2015. донела Закон о заштити земљишта, чиме је постала прва у региону и шире у успостављању регулативе у овој области. У нашој земљи води се и Катастар контаминираних локација земљишта при Агенцији за заштиту животне средине.

"Иако ове потврђене локације захтевају мере санације, важно је напоменути да Србија располаже са око четири милиона хектара пољопривредног земљишта, као четири милиона локација које треба очувати за производњу здравствено безбедне хране", истиче Нинков.

"Да бисмо очували земљиште, потребно је спровести шира и детаљнија истраживања квалитета земљишта уз трајни мониторинг. Србија располаже значајним бројем стручњака окупљених у Српском друштву за проучавање земљишта, али је њихов рад потребно додатно оснажити кроз националне тематске пројекте посвећене земљишту, као што је то Европска унија препознала и уврстила међу своје приоритете због изузетног значаја земљишта", додаје наша саговорница.

Иако већ девет година имамо закон, поштовање регулатива је и даље проблем.

"Србија је усвојила одређене европске стандарде, међутим, примена и надзор остају изазов. Земљиште је кожа планете, а двадесет први век се сматра веком очувања земљишта као природног ресурса", подсећа професор Ђорђевић.

У ЕУ, наводи, постоје развијени системи за мониторинг квалитета земљишта, док Србија још ради на унапређењу капацитета за праћење и анализу стања земљишта. Недостатак података о квалитету земљишта отежава доношење информисаних одлука о заштити и рехабилитацији овог ресурса.