Ко ће нас купати када остаримо - неговатељице су тражене у Србији, али свој посао раде у иностранству

Натпис на табли једног дома за одрасле особе са инвалидитетом на Бежанијској коси недавно је растужио и забринуо кориснике и породице оних чији се сродници налазе у дому. Особље их је обавестило да непокретне кориснике купају сваке друге недеље због недостатка особља.

Пронаћи неговатеље и задржати их, највећи су изазови у домовима за старе. Многи су отишли у Немачку где могу да зараде и до 2000 евра месечно.

Драгана Милинов и Тања Ђорђевић годинама раде у дому за старе. Драгана је, бринући о својим родитељима, схватила да жели тиме да се бави, а Тања још у школи. Сагласне су да у овом послу није важно то колико знате на почетку, све се научи кроз праксу, већ то колико себе хоћете и умете да дајете.

Драга Милинков наводи да велико задовољство код корисника који су у лежећем положају изазива када их неговатељице подигну.

"Кад осете ту моћ да они могу да стану на ноге, ви ту неко време потрошите са њима, али они су испуњени самим тим што сте их подигли да стану. Не треба ту пуно, а камоли да направе пар корака, њих радује свако буђење", рекла је Милинков.

Тања Ђорђевић истиче да су сви ту када нешто затреба, али да постоји разлика у односу на медицинске сестре.

"У принципу једина разлика је у томе што медицинска сестра даје терапију, аплицира инфузије, инјекције", рекла је Ђорђевићева.

Најтеже је радити са људима који су немоћни, кажу обе. Потребно је много љубави према самом послу. Неговатељице чији је посао да брину о старима и беспомоћнима, тражене су у Србији, а ипак велики број њих одлази у иностранство.

Одлазак у иностранство за њих није била опција

Драгана је покушала, али каже да је цена превисока.

"Сви иду са жељом да зараде више, али велика су одрицања. Поготово ко има породицу, друштво, фамилију своју. Ипак топлина дома је топлина дома, што не може да се пореди ни са чим", истакла је Милинков.

У домовима за старе кажу да уопште није лако задржати радну снагу, да и поред повећања плата и даље одлазе неговатељице, медицинске сестре и спремачице.

Саша Ристојевић, секретар Удружења приватних установа социјалне заштите, наводи да у иностранству раднице у овој области могу да проведу максимално три месеца у континуитету.

"За тих три месеца они обично живе у становима где је њих четоро, петоро, можда се чак и не познају, да би смањили трошкове. Ништа мање не раде, чак имамо информације да и много више раде него што се ради овде. Причамо о сатници у току дана, они практично немају времена за било какав други живот али они себе жртвају та три месеца", рекао је Ристојевић.

Тања и Драгана раде у истом дому, помажу једна другој и успевају да се договоре.

Драгана наводи да никад није довољно радника, али успевају да једна другој допуне смене, примогну и ускоче за вандредну смену.

Проблем је и то што се код нас годинама нису школовали неговатељи. Сада тај смер поново постоји у неким школама. Да за болничарима и неговатељима потреба расте, потврђују и у Националној служби за запошљавање.